Чувари историје

Ниш – На познатом локалитету Медијана код Ниша годинама се смењују групе археолога, истраживача и копача, али Милићи остају. Породица која брине о Медијани, доселила се овде још 1936, ту су се женили и удавали, рађали се... Један новинар из Ванкувера је приметио да, осим Милића, у свету постоје још две такве породице – она која чува Христов гроб у Јерусалиму и Михајловићи на Зејтинлику. Овде је најдуже 84-годишња Зорка Милић. У пензији од 1989, она и дан-данас дочекује археологе, чисти, спрема и чува значајно културно-историјско благо. У време наше посете била је на испитивању у Нишкој Бањи, па је улогу домаћина преузео њен син Бранислав Бане Милић, кога још зову и трећи цар, после Константина који је рођен у Нишу и Јустинијана који је касније обнављао Медијану.

– Зграда музеја на Медијани саграђена је 1936. средствима нишких занатлија, а кућа у којој живи моја мајка подигнута је 1963. године и власништво је Народног музеја у Нишу. У време изградње музеја, овде је било чисто поље, а около њиве Матејевчана и Каменичана. Прве куће према Нишу биле су на Трошарини, а приградско насеље Брзи Брод, које је сада готово спојено са Нишем, имало је тридесетак кућа – почиње Бане за "Политику" занимљиву причу о Медијани и Нишу.

Потом објашњава како су се Милићи доселили на Медијану и постали њени чувари. – Ми смо из Брзог Брода. Мој деда Сава био је пољак, а кмет и пољак су биле најважније личности у селу. Музеј је тражио поверљивог човека да брине о Медијани, али је деда Сава рекао да не може да прихвати посао док се не оберу кукурузи, па је предложио другог човека. Тај је од музеја направио цркву, донео кандило и икону. Директор Народног музеја Бора Гојковић видео је о чему се ради, па га је отпустио, а мој деда је дошао овде 1936. године. Он је озбиљно схватио посао – ту су вредни мозаици, ископине које треба даноноћно да се чувају.

Пре изградње куће, Милићи су живели у самом музеју. Сава је био овде чувар до 1949, када је посао преузела његова снаја Зорка. – Мој отац Веља оженио се 1943. године и свадба је направљена овде. Мајка Зорка удала се за њега и Медијану, а годину дана касније, ја сам овде рођен. Ту је рођена и сестра Гордана. С обзиром на то да се деда 1949. године разболео, а мајка је била добар радник музеја, понудили су јој да замени свекра и она је пристала. Мајка никада није ни живела у Брзом Броду где имамо кућу, одмах је дошла овамо. Она и отац вратили су станове друштву, да би могли да живе овде. Услови су скромни, нема воде и купатила, али имамо чист ваздух и зеленило.

– Овде су археолози радили и по два-три месеца. Моја мајка им је кувала и бринула о њима. Сви је поштују, она је најстарији радник музеја. Одржавала је и Ћеле кулу, а по потреби и логор Црвени крст – каже Бранислав.

И како то бива, прича о Милићима, можда, неће имати наставак, можда ће се завршити када једног дана са Медијане оде Бранислав. Један син му је у Француској, а други ради као професор географије у Брусу. Волео би, каже, да га његов географ, који познаје и историју, наследи овде...