Obama nije više rok zvezda

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Kada je predsednički kandidat Barak Obama posetio Berlin u julu 2008, u središte nemačke prestonice da čuju čoveka koji najavljuje da će promeniti i Ameriku i svet došlo je 200.000 ljudi. Mladi senator, koji će tri meseca potom ući u istoriju kao prvi Afroamerikanac koji je osvojio Belu kuću, imao je status rok zvezde.

U sredu, njegov govor, takođe na otvorenom, nedaleko od Brandenburške kapije, slušalo je samo oko 5.000 onih koji su za taj događaj dobili pozivnice. Istina, obezbeđenje je bilo mnogo veće, pojedini delovi grada su bili blokirani, gost je govorio zaštićen neprobojnim staklom, ali je bez obzira na sve bilo očigledno da su se, pet godina kasnije Nemci, ali i ostali Evropljani, ohladili, da je idila između njih i Obame prestala.

Berlin ima posebnu istoriju kad je reč o američkim predsednicima, u velikoj meri začinjenu emocijama. Tačno pre pola veka, 1963. godine, Džon Kenedi je tamo izgovorio čuvenu rečenicu „Ja sam Berlinac”, pokazujući time solidarnost za zapadnim delom nacije upravo podeljene najvećom besmislicom hladnog rata: Berlinskim zidom.

„Gospodine Gorbačov, srušite taj zid”, poručio je 1987. predsednik Ronald Regan, u tom momentu najverovatnije ne znajući da je prorok. Dve godine potom, Berlinski zid će pasti i okončati najveći ideološki sukob modernog doba.

Dok je 2008. kandidat Obama govorio o svojim planovima, ovoga puta su premeravana njegova predsednička postignuća. Prvi put Nemci su ga poredili sa Džordžom Bušom i u njihovim očima bio je izuzetno visok. Sada je mogao da se poredi samo sa sobom – i da u tome ne prođe baš najbolje. Ako je pre pet godina bio neka vrsta mesije, danas je očigledno da je samo čovek i političar. Uzbuđenje njegovom pojavom je drastično manje, a očekivanja daleko trezvenija.

Na saldu potraživanja od njega su još nezatvoreni logor za osumnjičene teroriste (koje poslednjih meseci prinudno hrane) u Gvantanamu, američkoj bazi na Kubi, potom atentati u drugim zemljama uz pomoć „dronova” i najnovija afera o elektronskom špijuniranju, ne samo Amerikanaca, nego, pre svega, ostatka sveta.

Ovo poslednje je posebno osetljiva tema u Nemačkoj, gde su se u ulozi „Velikog brata” već ogledali nacisti i Štazi, tajna policija komunističkog režima u Istočnoj Nemačkoj. Nemci su, doduše, pre obelodanjivanja postojanja programa „Prizma” znali da internet kompanije imaju uvid u sve njihove komunikacije, a sad su dobili pouzdane dokaze da to radi i američka država – i kako to radi.

U novom berlinskom govoru, Obama je obelodanio novu inicijativu: dodatno smanjivanje nuklearnih arsenala između SAD i Rusije, kao korak ka putu ostvarenja njegove vizije iz 2008. o svetu bez nuklearnog oružja. Ali to je ovoga puta zvučalo prilično prazno, pogotovo što je naišlo na instant odbijanje druge strane. Pokazalo se tako da je očekivanje da će Rusija pristati da smanji ono što joj danas jedino garantuje status velike sile bilo u najmanju ruku naivno.

Poseta Nemačkoj je bila deo Obaminog programa za posle samita G-8, koji nije doneo neke konkretne rezultate. U razgovorima sa kancelarkom Angelom Merkel, američki predsednik je svakako imao mnogo tema, a važnost njihovog susreta je i u činjenici da su SAD svetski broj jedan, a Nemačka glavna ekonomska sila Evrope.

To međutim ne znači da su i „strateški partneri” u operativnom značenju te reči. Američki komentatori (i u medijima gostujući evropski) ovim povodom konstatuju da SAD u stvari, sa Britanijom i Francuskom zaokupljenim unutrašnjim problemima, danas u Evropi nemaju pravog sagovornika.

„Nemačka je oklevajući hegemon”, napisao je Žan Teko, direktor evropske filijale „Karnegi fondacije”, objašnjavajući to opterećenjima njene istorije, kada je dva puta u prošlom veku hegemoniju pokušala da obezbedi bajonetima.

„Nemačka se lepo obukla, ali ne zna gde će”, napisao je u analizi koju objavljuje „Volstrit džornal” Džozef Hof, urednik „Špigla”. Po njemu, i SAD i Nemačka danas praktikuju ono što nikad nisu: samoobuzdavanje, što je i nešto što se u istoriji velikih sila događa prvi put.

U Evropi, uostalom, svi dobro znaju da se Amerika okreće Aziji, gde joj i glavni rival. Da se taj utisak koriguje, lansirani su pregovori o trgovinskom sporazumu i o slobodnoj trgovinskoj zoni, ali sudeći po preprekama koje se u tom poslu očekuju, transatlantsko partnerstvo će još dugo biti ono što je i danas: samo solidan brak iz računa.

Milan Mišić