Обама није више рок звезда

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Када је председнички кандидат Барак Обама посетио Берлин у јулу 2008, у средиште немачке престонице да чују човека који најављује да ће променити и Америку и свет дошло је 200.000 људи. Млади сенатор, који ће три месеца потом ући у историју као први Афроамериканац који је освојио Белу кућу, имао је статус рок звезде.

У среду, његов говор, такође на отвореном, недалеко од Бранденбуршке капије, слушало је само око 5.000 оних који су за тај догађај добили позивнице. Истина, обезбеђење је било много веће, поједини делови града су били блокирани, гост је говорио заштићен непробојним стаклом, али је без обзира на све било очигледно да су се, пет година касније Немци, али и остали Европљани, охладили, да је идила између њих и Обаме престала.

Берлин има посебну историју кад је реч о америчким председницима, у великој мери зачињену емоцијама. Тачно пре пола века, 1963. године, Џон Кенеди је тамо изговорио чувену реченицу „Ја сам Берлинац”, показујући тиме солидарност за западним делом нације управо подељене највећом бесмислицом хладног рата: Берлинским зидом.

„Господине Горбачов, срушите тај зид”, поручио је 1987. председник Роналд Реган, у том моменту највероватније не знајући да је пророк. Две године потом, Берлински зид ће пасти и окончати највећи идеолошки сукоб модерног доба.

Док је 2008. кандидат Обама говорио о својим плановима, овога пута су премеравана његова председничка постигнућа. Први пут Немци су га поредили са Џорџом Бушом и у њиховим очима био је изузетно висок. Сада је могао да се пореди само са собом – и да у томе не прође баш најбоље. Ако је пре пет година био нека врста месије, данас је очигледно да је само човек и политичар. Узбуђење његовом појавом је драстично мање, а очекивања далеко трезвенија.

На салду потраживања од њега су још незатворени логор за осумњичене терористе (које последњих месеци принудно хране) у Гвантанаму, америчкој бази на Куби, потом атентати у другим земљама уз помоћ „дронова” и најновија афера о електронском шпијунирању, не само Американаца, него, пре свега, остатка света.

Ово последње је посебно осетљива тема у Немачкој, где су се у улози „Великог брата” већ огледали нацисти и Штази, тајна полиција комунистичког режима у Источној Немачкој. Немци су, додуше, пре обелодањивања постојања програма „Призма” знали да интернет компаније имају увид у све њихове комуникације, а сад су добили поуздане доказе да то ради и америчка држава – и како то ради.

У новом берлинском говору, Обама је обелоданио нову иницијативу: додатно смањивање нуклеарних арсенала између САД и Русије, као корак ка путу остварења његове визије из 2008. о свету без нуклеарног оружја. Али то је овога пута звучало прилично празно, поготово што је наишло на инстант одбијање друге стране. Показало се тако да је очекивање да ће Русија пристати да смањи оно што јој данас једино гарантује статус велике силе било у најмању руку наивно.

Посета Немачкој је била део Обаминог програма за после самита Г-8, који није донео неке конкретне резултате. У разговорима са канцеларком Ангелом Меркел, амерички председник је свакако имао много тема, а важност њиховог сусрета је и у чињеници да су САД светски број један, а Немачка главна економска сила Европе.

То међутим не значи да су и „стратешки партнери” у оперативном значењу те речи. Амерички коментатори (и у медијима гостујући европски) овим поводом констатују да САД у ствари, са Британијом и Француском заокупљеним унутрашњим проблемима, данас у Европи немају правог саговорника.

„Немачка је оклевајући хегемон”, написао је Жан Теко, директор европске филијале „Карнеги фондације”, објашњавајући то оптерећењима њене историје, када је два пута у прошлом веку хегемонију покушала да обезбеди бајонетима.

„Немачка се лепо обукла, али не зна где ће”, написао је у анализи коју објављује „Волстрит џорнал” Џозеф Хоф, уредник „Шпигла”. По њему, и САД и Немачка данас практикују оно што никад нису: самообуздавање, што је и нешто што се у историји великих сила догађа први пут.

У Европи, уосталом, сви добро знају да се Америка окреће Азији, где јој и главни ривал. Да се тај утисак коригује, лансирани су преговори о трговинском споразуму и о слободној трговинској зони, али судећи по препрекама које се у том послу очекују, трансатлантско партнерство ће још дуго бити оно што је и данас: само солидан брак из рачуна.

Милан Мишић