Višak istorije

Dobivši nagradu "Buker" za svoj drugi roman, Nasleđeni gubitak, indijska spisateljica Kiran Desai nije samo pokazala da je uspešnija od svoje majke Anite, kojoj je tri puta malo nedostajalo da postane laureat. Od 1969, kad je ustanovljena, prestižna nagrada za prozu Komonvelta i Irske donosi niz šokova i iznenađenja. Čini se da ovo priznanje jednakom ljubavlju voli romansijere početnike i klasično strukturisan roman: godine 2005. korektnim i bezličnim Morem Džon Banvil je pobedio Išigura, Barnsa i Kucija, a ta je pobeda nekako najviše oštetila Ijana Makjuana i njegovu Subotu, maestralni "jedan dan života" u najboljoj tradiciji Virdžinije Vulf. Slično se događa 2006, kad nagrada izmiče ne samo ranijim dobitnicima Nadin Gordimer i Piteru Keriju, već i velikom favoritu, opet vulfovski obojenom, romanu Noćna straža Sare Voters. Laureati Indijci, od Ruždija do Arundati Roj, provereno su plenili žirije mistikom, fantastikom i tegobnom istorijom potkontinenta: čime je to Desaijeva fascinirala?

Kratko rečeno, istorijskim overdozom. Propuštajući različite vidove fanatizma kroz filter nostalgičnog sećanja, Desaijeva se bavi temama atraktivnim koliko i turobnim: nacionalnim i verskim konfliktima, nerazumevanjem rođaka i ljubavnika kad se između njih ispreči bilo kakva razlika; egzilom i dijasporom; siromaštvom i jezovitom uskogrudošću koja ga prati; krizama identiteta koje ishode u tragičnoj i grotesknoj sudbini Buridanovog magarca; mizoginijom koja ide do granica zločina; krivicom, kaznom i neočekivanim vidovima lojalnosti koji možda ipak iskupljuju ljudski rod.

Desaijeva je majstorski predočila žilavost iluzija i neuništivost prevare: krećući se kroz gusto tkivo zahtevnog teksta, čitalac se uverava da su svi životopisi falsifikovani a ljubav, solidarnost i poverenje samo oblici zavođenja i obmane. Kako pripovedne konvencije realističkog romana nalažu, iskrenošću namera, emocija i uverenja odlikuje se samo povlašćeni narator koji je u središtu zapleta. Pripovedni i moralni centar romana Nasleđeni gubitak je sedamnaestogodišnja Sai, čija je bizarna sudbina unikatni primer autorske hirovitosti: devojka koja u podnožju Himalaja čita Nacionalnu geografiju i slavi Božić odrasla je u engleskom manastiru Sveti Avgustin, gde je ostavljena na čuvanje kad su njeni roditelji otišli u Sovjetski Savez. Gospodin Mistri se, naime, nadao da će on biti "prvi Indijac koji će izmaći sili teže" i najjači indijski kandidat za Međukosmički program u vremenu kad se ljubav između Indije i SSSR-a nepovratno gasila. Po dolasku u Moskvu, Saini roditelji ginu pod točkovima gradskog autobusa, među kutijama punim babuški, i tako se simbolično okončava uzajamna naklonost dve zemlje, pečaćena kupoprodajom oružja, gostovanjima plesnih ansambala i slikovnicama o Baba Jagi. Sai je poslata da živi kod dede koji je "više gušter nego ljudsko biće" i igra šah sa samim sobom, njegovog kućnog ljubimca koji je "više ljudsko biće nego pas" i koji kraj svog gospodara spava zamotan u šal od angore i starog brbljivog i nespretnog kuvara bez imena, opijenog naivnim uverenjem da će njegov sin osvojiti Njujork.

Za razliku od Sainog dede, mrzovoljnog bivšeg sudije, koji voli samo svog crvenog setera, za razliku od Sainog učitelja matematike i ljubavnika Gijana koji će svoje siromaštvo i osećaj inferiornosti iskupiti kroz nacionalni zanos i izdaju poverenja, za razliku od sudijinog kuvara čije se iluzije graniče sa pretvornošću koliko i njegova glupost sa zlom, Sai jedina nema paralelne biografije, tajne grehe, problem sa identitetom niti sposobnost da mrzi. Nestabilni severoistok Indije, oblast Kalimpong, od skromnog penzionerskog raja postaje grotlo političkog previranja i poprište pobune i rata u drugoj polovini osamdesetih, nakon ubistva Indire Gandi. Nasleđeni gubitak govori o različitim vidovima bekstva od siromaštva i rata: starice Noni i Lola kao protivotrov teškoj zbilji koriste engleske romane, emisije Bi-Bi-Sija i rublje iz "Marksa i Spensera"; kuvar obmanjuje sebe i meštane poslovnim uspehom svog sina Bižua u Americi, ne znajući da ovaj konobariše po najbednijim indijskim restoranima i spava u harlemskom podrumu dok mu skotni pacovi grickaju kosu kako bi od nje načinili gnezdo; sudiju muči čitav niz samozadatih rana, a tajna njegove usamljenosti ne otkriva se do kraja romana.