Вишак историје

Добивши награду "Букер" за свој други роман, Наслеђени губитак, индијска списатељица Киран Десаи није само показала да је успешнија од своје мајке Аните, којој је три пута мало недостајало да постане лауреат. Од 1969, кад је установљена, престижна награда за прозу Комонвелта и Ирске доноси низ шокова и изненађења. Чини се да ово признање једнаком љубављу воли романсијере почетнике и класично структурисан роман: године 2005. коректним и безличним Морем Џон Банвил је победио Ишигура, Барнса и Куција, а та је победа некако највише оштетила Ијана Макјуана и његову Суботу, маестрални "један дан живота" у најбољој традицији Вирџиније Вулф. Слично се догађа 2006, кад награда измиче не само ранијим добитницима Надин Гордимер и Питеру Керију, већ и великом фавориту, опет вулфовски обојеном, роману Ноћна стража Саре Вотерс. Лауреати Индијци, од Руждија до Арундати Рој, проверено су пленили жирије мистиком, фантастиком и тегобном историјом потконтинента: чиме је то Десаијева фасцинирала?

Кратко речено, историјским овердозом. Пропуштајући различите видове фанатизма кроз филтер носталгичног сећања, Десаијева се бави темама атрактивним колико и туробним: националним и верским конфликтима, неразумевањем рођака и љубавника кад се између њих испречи било каква разлика; егзилом и дијаспором; сиромаштвом и језовитом ускогрудошћу која га прати; кризама идентитета које исходе у трагичној и гротескној судбини Буридановог магарца; мизогинијом која иде до граница злочина; кривицом, казном и неочекиваним видовима лојалности који можда ипак искупљују људски род.

Десаијева је мајсторски предочила жилавост илузија и неуништивост преваре: крећући се кроз густо ткиво захтевног текста, читалац се уверава да су сви животописи фалсификовани а љубав, солидарност и поверење само облици завођења и обмане. Како приповедне конвенције реалистичког романа налажу, искреношћу намера, емоција и уверења одликује се само повлашћени наратор који је у средишту заплета. Приповедни и морални центар романа Наслеђени губитак је седамнаестогодишња Саи, чија је бизарна судбина уникатни пример ауторске хировитости: девојка која у подножју Хималаја чита Националну географију и слави Божић одрасла је у енглеском манастиру Свети Августин, где је остављена на чување кад су њени родитељи отишли у Совјетски Савез. Господин Мистри се, наиме, надао да ће он бити "први Индијац који ће измаћи сили теже" и најјачи индијски кандидат за Међукосмички програм у времену кад се љубав између Индије и СССР-а неповратно гасила. По доласку у Москву, Саини родитељи гину под точковима градског аутобуса, међу кутијама пуним бабушки, и тако се симболично окончава узајамна наклоност две земље, печаћена купопродајом оружја, гостовањима плесних ансамбала и сликовницама о Баба Јаги. Саи је послата да живи код деде који је "више гуштер него људско биће" и игра шах са самим собом, његовог кућног љубимца који је "више људско биће него пас" и који крај свог господара спава замотан у шал од ангоре и старог брбљивог и неспретног кувара без имена, опијеног наивним уверењем да ће његов син освојити Њујорк.

За разлику од Саиног деде, мрзовољног бившег судије, који воли само свог црвеног сетера, за разлику од Саиног учитеља математике и љубавника Гијана који ће своје сиромаштво и осећај инфериорности искупити кроз национални занос и издају поверења, за разлику од судијиног кувара чије се илузије граниче са претворношћу колико и његова глупост са злом, Саи једина нема паралелне биографије, тајне грехе, проблем са идентитетом нити способност да мрзи. Нестабилни североисток Индије, област Калимпонг, од скромног пензионерског раја постаје гротло политичког превирања и поприште побуне и рата у другој половини осамдесетих, након убиства Индире Ганди. Наслеђени губитак говори о различитим видовима бекства од сиромаштва и рата: старице Нони и Лола као противотров тешкој збиљи користе енглеске романе, емисије Би-Би-Сија и рубље из "Маркса и Спенсера"; кувар обмањује себе и мештане пословним успехом свог сина Бижуа у Америци, не знајући да овај конобарише по најбеднијим индијским ресторанима и спава у харлемском подруму док му скотни пацови грицкају косу како би од ње начинили гнездо; судију мучи читав низ самозадатих рана, а тајна његове усамљености не открива се до краја романа.