Građansko mrtvo more

Demonstracije u Brazilu počele su zbog poskupljenja karata za prevoz, nastavile se zbog gradnje stadiona za svetsko prvenstvo u fudbalu, a kulminirale zbog korupcije i stanja u zdravstvu i obrazovanju. Stotine hiljada Brazilaca demonstriralo je danima i uspelo da vrati cene karata.

U Grčkoj protesti praktično ne prestaju zbog mera štednje koje je zahtevala EU. Slično je i u Španiji. Anarhisti su u Poljskoj iskoristili Prvi maj za protest koji su započeli sindikati i opoziciona levica. U Turskoj je sve počelo zato što je na mestu parka trebalo da bude podignut trgovinski centar. U Bosni i Hercegovini se protestovalo zbog jedinstvenog matičnog broja.

U Srbiji protesta nema. Očekivalo se da će razgovori Beograd–Priština dovesti do velikih demonstracija, a završilo se sa dva slabo posećena skupa. I malinari su smireni. Šta bi ovde bio razlog za pravi protest? Zašto ih nema ni zbog „običnih” problema kao što su gužve u prevozu ili najezda komarca, zamrzavanje plata i penzija?

Dragomir Anđelković, analitičar, kaže da je krajem 19. veka u Srbiji, ne sa prevelikim zakašnjenjem u odnosu na razvijene evropske države, otpočeo proces uobličavanja moderne građanske svesti i političke kulture. „I u tom pogledu smo, nažalost, doživeli diskontinuitet. Između dva svetska rata imali smo monarhistički autoritarizam, da bi posle 1944. godine ušli u višedecenijsko mnogo gore razdoblje komunističkog totalitarizma. Sve to je pogodovalo jačanju podaničkog mentaliteta. Posledice toga se i danas osećaju. Štaviše sve što nam se dešavalo posle urušavanja komunizma, od ratova, velikih unutrašnjih sukoba, sankcija, ekonomskog sunovrata, iluzije o novom početku – istrošilo je narodnu političku energiju. Ona je usled svega toga bila nedovoljno kultivisana na način koji zahteva kultura samosvesnog građanskog delovanja, ali je bila dovoljna za upotrebu od strane partija.”

Ratko Božović, kulturolog, kaže da se kod nas nije dogodila očekivana promena zato što smo dugo bili izolovani zbog čega smo izgubili svest šta se dogodilo sa nama. „Izgubili smo i energiju i ne vidimo alternativu. Ovo je „mrtvo more” i ne znam šta bi pokrenulo ljude. Možda samo da brane goli život. Nadao sam se da će mladi ljudi nešto uraditi, pogotovo što svet ne može da ih primi kao ranijih godina. Ni u inostranstvu više za njih nema posla. Imamo i podanički mentalitet i stručnjaci smo u napredovanju unazad.”

Anđelković smatra da je posle protesta iz 1996-1997, petooktobarskih dešavanja 2000, ispraznih stranačkih natezanja koja su usledila u narednim godinama, energija za proteste – iscrpljena. „Danas čak i velike stranke, uz svu svoju infrastrukturu i propagandu, nisu u stanju da ozbiljnije pokrenu ’mase’. Tim pre to nisu u stanju alternativni, nezavisni centri građanskog delovanja. Za sada ni najveća politička i ekonomska iskušenja nisu u stanju da razdrmaju naše građansko ’mrtvo more’. No, to ne znači da će tako ostati trajno. Ipak dolaze neki novi klinci, koji su izgleda manje inertni od očeva i dedova, a i formiraju se u uslovima makar i faličnog demokratskog sistema”, kaže Anđelković.

Branko Radun, politički analitičar, kaže da je očigledno da postoji nezadovoljstvo ljudi životom, politikom, korupcijom. „Ali nezadovoljstvo neko mora da artikuliše. Protest neke organizacije, pokreta ili mreže mora imati priču koja će da privuče veći broj ljudi. Mi nemamo organizacije koje bi to napravile, a energija je potrošena 5. oktobra. Ljudi ne veruju da protestima nešto može da se promeni, naročito oni koji su razočarani posle 5. oktobra. Dolaze nove generacije koje nemaju političku motivaciju, ne zanima ih mnogo politika.”

Radun podseća na istoriju socijalnog pokreta, koji je pacifikovao otpor radnika uz deljenje polutki i organizovanja jeftinih letovanja na moru. „Nismo imali sindikat koji bi aktivno i agresivno branio grupu koju predstavlja. Ni sindikati na zapadu nisu kao pre 30, 40 godina. Ipak, u Francuskoj su i nezaposleni organizovani, a kod nas nisu ni zaposleni. U Nemačkoj je garantovana visoka socijalna sigurnost i penzije. Ali, sada se svuda smanjuju prava zaposlenih. Ne zna se šta će biti sa ljudima sutra. Država blagostanja nestaje i ljudi protestima nisu uspeli da preokrenu trendove. Možda kod nas nema protesta jer smo svesniji realnosti. Sada protest može da se organizuje ako učesnicima platite. I na predizborne skupove se dovode ljudi autobusima i dele im se sendviči. Protesta nema i zato što ljudi ne veruju u politiku, izbore, promene. Manje ih izlazi na izbore. To je realizam i apatija.”

Ivana Anojčić