Sudovi, u čije ime?

Nacrtom nacionalne strategije za reformu pravosuđa predviđa se isključenje Narodne skupštine iz postupka izbora predsednika sudova, sudija koje se biraju prvi put i članova Visokog saveta sudstva.

Visoki savet sudstva ubuduće bi birale same sudije na tajnim izborima po sudovima. To se pravda ustavnim načelom podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i potpunijom nezavisnošću sudske vlasti. Čuju se na javnim raspravama opaske da „poslanici nemaju tu šta da odlučuju“.

Takva težnja reformatora izaziva nesnošljivu pravnu nelagodu, a njena realizacija bi pravni poredak i dostignuti nivo građanske demokratije odvela korak unazad. Naime, stvaranju takve apsolutne sudske samouprave, protive se ustavnopravni i teorijskopravni razlozi i faktičko stanje srpskog sudstva.

Najpre, Ustavom Republike Srbije je određeno da suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko slobodno izabranih predstavnika, a da uređenje vlasti počiva na njenoj podeli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Ustav određuje i da se odnos tri grane vlasti zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli i da je sudska vlast nezavisna.

Najviši pravni akt takođe određuje da se sudske odluke donose u ime naroda. Dakle, princip nezavisnosti sudstva proizlazi iz osnovnog principa vladavine prava, iz načela podele vlasti, a podela vlasti se zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli.

Tako kako je ustavom i određeno: s jedne strane, Narodna skupština na predlog Visokog saveta sudstva bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova i sudije koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, a odluku o razrešenju sudija donosi VSS; personalna promena zakonodavne i izvršne vlasti na izborima ne uzrokuje i promenu sudske vlasti; zakonodavna i izvršna vlast učestvuju u radu VSS, ali nemaju većinu; parlament zakonima osniva i uređuje organizaciju, nadležnost i sastav sudova.

S druge strane, Upravi sud kontroliše zakonitost upravnih odluka izvršne vlasti i poništava ih; Vrhovni kasacioni sud učestvuje u izboru sudija Ustavnog suda; Ustavni sud, iako poseban državni organ van sudske vlasti, kontroliše ustavnost i zakonitost zakona i drugih opštih akata zakonodavne i izvršne vlasti.

Time se realizuje i održava ustavom proklamovana, a društveno nužna ravnoteža i međusobna kontrola tri grane vlasti.

Izopštenjem zakonodavne vlasti iz postupka izbora sudija i predsednika sudova i propisivanjem da Visoki savet sudstva biraju same sudije, jednoj grani vlasti, sudskoj, daje se samouprava koja zapravo narušava osnovni princip vladavine prava – princip podele vlasti.

Jer, načela podele vlasti nema bez međusobne ravnoteže i kontrole sve tri grane vlasti. Dakle, mehanizam međusobne ravnoteže i kontrole tri grane vlasti jeste taj koji obezbeđuje da načelo podele vlasti ne ostane puka proklamacija.

To su poluge koje obezbeđuju da se ostvaruje cilj vladavine prava, zaštita pojedinca od nosilaca državne vlasti. Šta ostaje drugim dvema granama vlasti od mehanizama ravnoteže i međusobne kontrole prema trećoj, sudskoj vlasti? Osim budžeta, koji će takođe, i s pravom, biti izuzet, ništa ili makar ništa delotvorno.

Nadalje, pravnici znaju da je narod suveren i da se on radi celishodnosti odrekao dela svoje vlasti i na državu je preneo, a država svoju volju zakonima izražava, dok su sudije, kako kaže Monteskje, samo „usta zakona“.

Sve tri grane vlasti predstavljaju organsko biće države i nastale su na volji i izvornoj vlasti naroda. Otuda ona odrednica u ustavu da se presude donose u ime naroda. A u čije ime će se ubuduće presude donositi? U ime Visokog saveta sudstva?

Ako ga ne biraju narodni predstavnici, taj savet nema legitimitet – suprotno bi predstavljalo prisvajanje suverenosti od građana.

Kako to reformatori misle da sudije vrše sudsku vlast nad građanima, kada građani nisu pristali na to posrednim izborom sudija?

Advokat