Судови, у чије име?

Нацртом националне стратегије за реформу правосуђа предвиђа се искључење Народне скупштине из поступка избора председника судова, судија које се бирају први пут и чланова Високог савета судства.

Високи савет судства убудуће би бирале саме судије на тајним изборима по судовима. То се правда уставним начелом поделе власти на законодавну, извршну и судску и потпунијом независношћу судске власти. Чују се на јавним расправама опаске да „посланици немају ту шта да одлучују“.

Таква тежња реформатора изазива несношљиву правну нелагоду, а њена реализација би правни поредак и достигнути ниво грађанске демократије одвела корак уназад. Наиме, стварању такве апсолутне судске самоуправе, противе се уставноправни и теоријскоправни разлози и фактичко стање српског судства.

Најпре, Уставом Републике Србије је одређено да сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко слободно изабраних представника, а да уређење власти почива на њеној подели на законодавну, извршну и судску. Устав одређује и да се однос три гране власти заснива на равнотежи и међусобној контроли и да је судска власт независна.

Највиши правни акт такође одређује да се судске одлуке доносе у име народа. Дакле, принцип независности судства произлази из основног принципа владавине права, из начела поделе власти, а подела власти се заснива на равнотежи и међусобној контроли.

Тако како је уставом и одређено: с једне стране, Народна скупштина на предлог Високог савета судства бира председника Врховног касационог суда, председнике судова и судије који се први пут бирају на судијску функцију, а одлуку о разрешењу судија доноси ВСС; персонална промена законодавне и извршне власти на изборима не узрокује и промену судске власти; законодавна и извршна власт учествују у раду ВСС, али немају већину; парламент законима оснива и уређује организацију, надлежност и састав судова.

С друге стране, Управи суд контролише законитост управних одлука извршне власти и поништава их; Врховни касациони суд учествује у избору судија Уставног суда; Уставни суд, иако посебан државни орган ван судске власти, контролише уставност и законитост закона и других општих аката законодавне и извршне власти.

Тиме се реализује и одржава уставом прокламована, а друштвено нужна равнотежа и међусобна контрола три гране власти.

Изопштењем законодавне власти из поступка избора судија и председника судова и прописивањем да Високи савет судства бирају саме судије, једној грани власти, судској, даје се самоуправа која заправо нарушава основни принцип владавине права – принцип поделе власти.

Јер, начела поделе власти нема без међусобне равнотеже и контроле све три гране власти. Дакле, механизам међусобне равнотеже и контроле три гране власти јесте тај који обезбеђује да начело поделе власти не остане пука прокламација.

То су полуге које обезбеђују да се остварује циљ владавине права, заштита појединца од носилаца државне власти. Шта остаје другим двема гранама власти од механизама равнотеже и међусобне контроле према трећој, судској власти? Осим буџета, који ће такође, и с правом, бити изузет, ништа или макар ништа делотворно.

Надаље, правници знају да је народ суверен и да се он ради целисходности одрекао дела своје власти и на државу је пренео, а држава своју вољу законима изражава, док су судије, како каже Монтескје, само „уста закона“.

Све три гране власти представљају органско биће државе и настале су на вољи и изворној власти народа. Отуда она одредница у уставу да се пресуде доносе у име народа. А у чије име ће се убудуће пресуде доносити? У име Високог савета судства?

Ако га не бирају народни представници, тај савет нема легитимитет – супротно би представљало присвајање суверености од грађана.

Како то реформатори мисле да судије врше судску власт над грађанима, када грађани нису пристали на то посредним избором судија?

Адвокат