Heroj za volanom

Vožnja u gradskom autobusu punom putnika, pre dve nedelje, bila je prilično mirna sve dok se jedna od putnica nije našla na ivici smrti. Izgledalo je da joj nema spasa: ležala je nepomično u vozilu u pokretu, srce je prestalo da kuca, oči su se sklopile. Putnici su dozivali vozača u pomoć. Skromni, visoki čovek, Vitomir Tozev iz Mladenovca, dugogodišnji šofer GSP-a, ustao je iz svoje kabine. A onda se vratio, seo za volan i dodao gas. I – jednoj srećnoj ženi poklonio već gotovo izgubljeni život. Vitomira Tozeva, skromnog heroja dana, srećemo na redovnoj trasi autobusa 42. Radi popodnevnu smenu i ima samo nekoliko minuta da ispriča kako je odlučio da pomogne ženi, četrdesetdvogodišnjoj Violeti, kojoj su sekunde značile život, pre nego što krene u novu turu po prestoničkim ulicama, od Slavije do Petlovog brda.

– Vozio sam preko Autokomande, kada su putnici počeli da viču: "Stani, majstore, pozlilo je ženi". Zastao sam i pogledao, ali od mase ljudi nisam mogao da vidim šta se događa, samo sam primetio komešanje na zadnjoj platformi – veli Vitomir.

Zatim je, kaže, otvorio sva vrata i prišao ženi koja je ležala na podu autobusa. U pomoć su pritekli i putnici i napravili mesta.

– Posebno mi je pomogao jedan momak koji radi pri vojsci, moj Mladenovčanin – priseća se Vitomir – opipao je ženi puls i samo odrično klimnuo glavom. Srce, dakle, ne kuca. Otrčao sam do kabine, zatvorio sva vrata i krenuo prema kliničkom centru.

Vitomir objašnjava da se nije mnogo premišljao. Ženi su, veli on, usne već bile pomodrele. Neko drugi bi je, možda, ostavio u besvesnom stanju, na ulici, dok ne stigne doktor. Ne i Vitomir.

– Pa, šta sam drugo mogao da uradim? Znao sam da mogu da stignem u bolnicu pre Hitne pomoći – objašnjava naš sagovornik.

Putnici, svesni ozbiljnosti trenutka, nisu se bunili kada je propustio sledeće dve stanice. A onda je stigao do ulice koja vodi ka Kliničko-bolničkom centru "Dr Dragiša Mišović" – zakrčenu vozilima.

– Nisam mogao da čekam. Uključio sam sva četiri žmigavca i prešao u suprotnu kolovoznu traku. Imao sam i malo sreće. Samo jedan automobil naišao je u suprotnom pravcu – govori Vitomir, kao da se priseća sasvim prosečnog dana u svom životu.

Uspeo je majstor Vita da uveze autobus pred samu kapiju bolnice. Putnici su ženu pogođenu infarktom izneli iz vozila, a zatim su doktori počeli da se bore za njen život, ispred ulaza. Mučna borba za njen život potrajala je sledećih 45 minuta. Nisu odustajali dok srce nije ponovo počelo da kuca.

Ostala je na oporavku 11 dana i nedavno je, nasmejana, napustila bolnicu. Večito zahvalna srčanom vozaču GSP-a i dobrim putnicima iz "četrdesetdvojke".

– Njen suprug mi je rekao da bi još jedan minut kašnjenja značio da ju je zauvek izgubio – sa osmehom kaže Vitomir.

I to je, kaže on, to. Stojimo sa njim u autobusu, a putnici ljubopitljivo i blago namršteno gledaju u pravcu vozača. Čekaju da vozač otvori vrata i pusti ih unutra. Treba krenuti tačno na vreme.

Nije Vitomiru prvi put da bespomoćnima pomaže u nevolji. Pre sedam godina je, kaže, pritekao u pomoć sveštenicima u zapaljenom automobilu na autoputu. Istrčali su iz autobusa i ugasili vatru dok su oni još bili unutra. Prošli su bez povreda..

Šta još reći o heroju za volanom? Pa, samo to da je srčan i na nekim drugim frontovima. Vitomir Tozev je i ponosni otac četvoro dece. Srećno je oženjen Dejanom, sa kojom ima osamnaestogodišnjeg Miroslava, šesnaestogodišnju Radmilu, od nje dve godine mlađu Milenu, i petogodišnju Tanju. Miroslav je, veli Vitomir, svetski šampion u karateu.