Херој за воланом

Вожња у градском аутобусу пуном путника, пре две недеље, била је прилично мирна све док се једна од путница није нашла на ивици смрти. Изгледало је да јој нема спаса: лежала је непомично у возилу у покрету, срце је престало да куца, очи су се склопиле. Путници су дозивали возача у помоћ. Скромни, високи човек, Витомир Тозев из Младеновца, дугогодишњи шофер ГСП-а, устао је из своје кабине. А онда се вратио, сео за волан и додао гас. И – једној срећној жени поклонио већ готово изгубљени живот. Витомира Тозева, скромног хероја дана, срећемо на редовној траси аутобуса 42. Ради поподневну смену и има само неколико минута да исприча како је одлучио да помогне жени, четрдесетдвогодишњој Виолети, којој су секунде значиле живот, пре него што крене у нову туру по престоничким улицама, од Славије до Петловог брда.

– Возио сам преко Аутокоманде, када су путници почели да вичу: "Стани, мајсторе, позлило је жени". Застао сам и погледао, али од масе људи нисам могао да видим шта се догађа, само сам приметио комешање на задњој платформи – вели Витомир.

Затим је, каже, отворио сва врата и пришао жени која је лежала на поду аутобуса. У помоћ су притекли и путници и направили места.

– Посебно ми је помогао један момак који ради при војсци, мој Младеновчанин – присећа се Витомир – опипао је жени пулс и само одрично климнуо главом. Срце, дакле, не куца. Отрчао сам до кабине, затворио сва врата и кренуо према клиничком центру.

Витомир објашњава да се није много премишљао. Жени су, вели он, усне већ биле помодреле. Неко други би је, можда, оставио у бесвесном стању, на улици, док не стигне доктор. Не и Витомир.

– Па, шта сам друго могао да урадим? Знао сам да могу да стигнем у болницу пре Хитне помоћи – објашњава наш саговорник.

Путници, свесни озбиљности тренутка, нису се бунили када је пропустио следеће две станице. А онда је стигао до улице која води ка Клиничко-болничком центру "Др Драгиша Мишовић" – закрчену возилима.

– Нисам могао да чекам. Укључио сам сва четири жмигавца и прешао у супротну коловозну траку. Имао сам и мало среће. Само један аутомобил наишао је у супротном правцу – говори Витомир, као да се присећа сасвим просечног дана у свом животу.

Успео је мајстор Вита да увезе аутобус пред саму капију болнице. Путници су жену погођену инфарктом изнели из возила, а затим су доктори почели да се боре за њен живот, испред улаза. Мучна борба за њен живот потрајала је следећих 45 минута. Нису одустајали док срце није поново почело да куца.

Остала је на опоравку 11 дана и недавно је, насмејана, напустила болницу. Вечито захвална срчаном возачу ГСП-а и добрим путницима из "четрдесетдвојке".

– Њен супруг ми је рекао да би још један минут кашњења значио да ју је заувек изгубио – са осмехом каже Витомир.

И то је, каже он, то. Стојимо са њим у аутобусу, а путници љубопитљиво и благо намрштено гледају у правцу возача. Чекају да возач отвори врата и пусти их унутра. Треба кренути тачно на време.

Није Витомиру први пут да беспомоћнима помаже у невољи. Пре седам година је, каже, притекао у помоћ свештеницима у запаљеном аутомобилу на аутопуту. Истрчали су из аутобуса и угасили ватру док су они још били унутра. Прошли су без повреда..

Шта још рећи о хероју за воланом? Па, само то да је срчан и на неким другим фронтовима. Витомир Тозев је и поносни отац четворо деце. Срећно је ожењен Дејаном, са којом има осамнаестогодишњег Мирослава, шеснаестогодишњу Радмилу, од ње две године млађу Милену, и петогодишњу Тању. Мирослав је, вели Витомир, светски шампион у каратеу.