Drainac je više od književnosti

Miljurko Vukadinović (1953), pesnik, prozni pisac, esejista, antologičar i prevodilac, dobitnik je nagrade „Rade Drainac” za knjigu „Škr Gut” (Spev o letenju i padu), koja je objavljena u izdanju Fondacije „Solidarnost Srbije”. Vukadinovićeva poezija, kaže se u obrazloženju žirija, pored izričite individualnosti, emituje ekspresiju Drainčevog duha i lirsku energiju koja je komplementarna glavnim premisama Drainčeve poezije. Vukadinović je autor petnaestak zbirki pesama, pet proznih knjiga, dve antologije, a s rumunskog je preveo više od trideset knjiga. Takođe, na rumunskom je napisao i objavio osam knjiga (sedam knjiga poezije i knjigu kratkih priča).

Za knjigu„Škr Gut” Vukadinović je dobio i nagradu „Đurin šešir”.

U čemu je srodnost vaše poezije s poezijom Rada Drainca?

Za mene je Drainac više od književnosti, jer je moj odnos prema ovom pesniku duboko ličan, a uz to smatram ga jednom od najznačajnijih paradigmi naše međuratne i avangardne književnosti. Slučaj komedijant je hteo da imamo zajednički zavičaj. Od Blaca na jednu stranu on – približno 7 km do Trbunja, na drugu stranu pak ja – oko sedam kilometara do Svarča (rodno mesto desetak srpskih pisaca, možda najknjiževnije selo u Toplici).Sličan nam je odnos prema poeziji (i književnosti uopšte), odnos prema zavičaju nam je ljubavno-izgnanički, srodan nam  je i odnos prema avangardi, kod Drainca hipnizam i srodni istorijski izmi, kod mene – klokotrizam. Zajedničko nam je i boemstvo, odnos prema javnom i književnom životu, ljubavi i putovanju, ženama…

U vašoj poeziji su česti neobični obrti.Neobičan je i sam naslov knjige?

Poezija ne priznaje običnost, jer je to, često, samo drugo ime za osrednjost. Čini mi se da su neobični obrti preduslov za ostvarenu i složeniju poetsku sliku, oni su delotvorni i na ritmičko-melodijskoj ravni, podstiču jezičku imaginaciju i bude čitaoca iz uljuljkanosti i komotnog dremeža. Naslov knjige nije slučajan. Proisteko je iz 45-godišnjeg mog bavljenja mnogim vidovima književnog rada. Konkretno, prvi put sam, pre nekoliko godina, u knjizi „Kolačevina” napravio duboku posekotinu u reči škrgut. Podelio sam je na onomatopeju (škr) i tuđicu(gut). Međutim, kad je reč o ovoj knjizi, slučaj-komedijant je hteo da mi pisanje knjige krene na odeljenju za kardiologiju, gde sam na pitanje kako mi je – odgovarao škrgutom. Tako se škrgut zalepio za knjigu u nastajanju, kad sam bio nikad bliže nestajanju...

I još jedna neobičnost – knjigu počinjete i završavate istom pesmom: „Nisu sve bolesti za mene”?

Apostrofirana pesma uokviruje bolničku storiju i bitku na granici nestajanja, pronoseći jednu pravu pesničku retkost – bolesnog ne bole bližnji, već ono što ga okružuje – odeća! Ta pesnička novost srećno je stopljena sa jednom žiškom eksplicitnog, a ipak nenapadnog optimizma. To je bilo dovoljno da se petnaest dana po objavljivanju pesme u novinama nađe u  Grujičićevoj antologiji srpske poezije. 

Iako knjiga govori o bolesti, kroz nju provejavaju humor i ironija?

Naravno, najveća i najčešća mana naše poezije je preozbiljnost, ishitrena nacionalna – rodna brižnost i lična stresnost. Tako da dobar deo poezije prebrzo se zaglibi u patetici, a jedan deo – u njenoj suprotnosti – u kezu... Za humor i ironiju, kao neprikosnovena i večita poetska sredstva, potrebna je živa ličnost. Humor i ironiju koristim na svim nivoima teksta, počev od naslova, preko slike, dijaloške sekvence, na nivou obrta, pa sve do ritmičkih iskliznuća i poente ili „minus poente” kad pesma uvuče u sebe taj svoj predugi rep. U ovoj knjizi to nije prenaglašeno, ali je spasonosno jer je to jedini pravi – po meri – protivotrov za patetiku uma i druge dečje bolesti poezije...

Književna kritika je vašu zbirku uporedila sa knjigom Stevana Raičkovića „Zapisi o Crnom Vladimiru”.Da li vam godi to poređenje?

Naravno da mi godi, ali je, možda, to prejako rečeno. Uz Raičkovića,  ima još mnogo pesnika koji su poetski izdašno „okusili” i bolest i smrt, Mika Antić, Srboljub Mitić, Radomir Andrić, Novica Tadić, Simon Simonović, Enes Halilović i mnogi nepomenuti... 

U knjizi je čitav niz neologizama. Volite da pravite nove reči?

U prirodi mog pisanja oduvek je bio i ostao slobodan odnos prema temama i jeziku. Leksički sloj je vrlo bitan, često presudan po kvalitet pesme. Zato pomeram granice reči – jezikujem – proširujem iskazanost poetske fraze. U knjizi „Vodjezdik” (u prevodu „Vode jezik koji jezdi”), u kojoj nema strofa i stihova, simulira se rečnička i leksikonska struktura, a čita se kao poezija. U toj knjizi prinovio sam stotinak novih reči!

Zoran Radisavljević

-----------------------------------------------------------

Spomenik pesniku na Kalemegdanu

Drainac nema spomenik u Beogradu?

Drainac u Beogradu ima ulicu, njegovo ime nosi i jedna osnovna škola u Borči. U Udruženju književnika Srbije biće postavljen bareljef s njegovim likom (rad topličkog vajara Dragana Drobnjaka), čime će se Drainac pridružiti  Andriću, Crnjanskom, Isidori, Domanoviću, Skerliću, Matavulju, Miljkoviću… Udruženje književnika Srbije, Udruženje Topličana i Kulturno-prosvetna zajednica Srbije pokrenuli su inicijativu da se Draincu podigne spomenik na Kalemegdanu.