Драинац је више од књижевности

Миљурко Вукадиновић (1953), песник, прозни писац, есејиста, антологичар и преводилац, добитник је награде „Раде Драинац” за књигу „Шкр Gut” (Спев о летењу и паду), која је објављена у издању Фондације „Солидарност Србије”. Вукадиновићева поезија, каже се у образложењу жирија, поред изричите индивидуалности, емитује експресију Драинчевог духа и лирску енергију која је комплементарна главним премисама Драинчеве поезије. Вукадиновић је аутор петнаестак збирки песама, пет прозних књига, две антологије, а с румунског је превео више од тридесет књига. Такође, на румунском је написао и објавио осам књига (седам књига поезије и књигу кратких прича).

За књигу„Шкр Gut” Вукадиновић је добио и награду „Ђурин шешир”.

У чему је сродност ваше поезије с поезијом Рада Драинца?

За мене је Драинац више од књижевности, јер је мој однос према овом песнику дубоко личан, а уз то сматрам га једном од најзначајнијих парадигми наше међуратне и авангардне књижевности. Случај комедијант је хтео да имамо заједнички завичај. Од Блаца на једну страну он – приближно 7 км до Трбуња, на другу страну пак ја – око седам километара до Сварча (родно место десетак српских писаца, можда најкњижевније село у Топлици).Сличан нам је однос према поезији (и књижевности уопште), однос према завичају нам је љубавно-изгнанички, сродан нам  је и однос према авангарди, код Драинца хипнизам и сродни историјски изми, код мене – клокотризам. Заједничко нам је и боемство, однос према јавном и књижевном животу, љубави и путовању, женама…

У вашој поезији су чести необични обрти.Необичан је и сам наслов књиге?

Поезија не признаје обичност, јер је то, често, само друго име за осредњост. Чини ми се да су необични обрти предуслов за остварену и сложенију поетску слику, они су делотворни и на ритмичко-мелодијској равни, подстичу језичку имагинацију и буде читаоца из уљуљканости и комотног дремежа. Наслов књиге није случајан. Проистеко је из 45-годишњег мог бављења многим видовима књижевног рада. Конкретно, први пут сам, пре неколико година, у књизи „Колачевина” направио дубоку посекотину у речи шкргут. Поделио сам је на ономатопеју (шкр) и туђицу(гут). Међутим, кад је реч о овој књизи, случај-комедијант је хтео да ми писање књиге крене на одељењу за кардиологију, где сам на питање како ми је – одговарао шкргутом. Тако се шкргут залепио за књигу у настајању, кад сам био никад ближе нестајању...

И још једна необичност – књигу почињете и завршавате истом песмом: „Нису све болести за мене”?

Апострофирана песма уоквирује болничку сторију и битку на граници нестајања, проносећи једну праву песничку реткост – болесног не боле ближњи, већ оно што га окружује – одећа! Та песничка новост срећно је стопљена са једном жишком експлицитног, а ипак ненападног оптимизма. То је било довољно да се петнаест дана по објављивању песме у новинама нађе у  Грујичићевој антологији српске поезије. 

Иако књига говори о болести, кроз њу провејавају хумор и иронија?

Наравно, највећа и најчешћа мана наше поезије је преозбиљност, исхитрена национална – родна брижност и лична стресност. Тако да добар део поезије пребрзо се заглиби у патетици, а један део – у њеној супротности – у кезу... За хумор и иронију, као неприкосновена и вечита поетска средства, потребна је жива личност. Хумор и иронију користим на свим нивоима текста, почев од наслова, преко слике, дијалошке секвенце, на нивоу обрта, па све до ритмичких исклизнућа и поенте или „минус поенте” кад песма увуче у себе тај свој предуги реп. У овој књизи то није пренаглашено, али је спасоносно јер је то једини прави – по мери – противотров за патетику ума и друге дечје болести поезије...

Књижевна критика је вашу збирку упоредила са књигом Стевана Раичковића „Записи о Црном Владимиру”.Да ли вам годи то поређење?

Наравно да ми годи, али је, можда, то прејако речено. Уз Раичковића,  има још много песника који су поетски издашно „окусили” и болест и смрт, Мика Антић, Србољуб Митић, Радомир Андрић, Новица Тадић, Симон Симоновић, Енес Халиловић и многи непоменути... 

У књизи је читав низ неологизама. Волите да правите нове речи?

У природи мог писања одувек је био и остао слободан однос према темама и језику. Лексички слој је врло битан, често пресудан по квалитет песме. Зато померам границе речи – језикујем – проширујем исказаност поетске фразе. У књизи „Водјездик” (у преводу „Воде језик који језди”), у којој нема строфа и стихова, симулира се речничка и лексиконска структура, а чита се као поезија. У тој књизи приновио сам стотинак нових речи!

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------------------------

Споменик песнику на Калемегдану

Драинац нема споменик у Београду?

Драинац у Београду има улицу, његово име носи и једна основна школа у Борчи. У Удружењу књижевника Србије биће постављен барељеф с његовим ликом (рад топличког вајара Драгана Дробњака), чиме ће се Драинац придружити  Андрићу, Црњанском, Исидори, Домановићу, Скерлићу, Матавуљу, Миљковићу… Удружење књижевника Србије, Удружење Топличана и Културно-просветна заједница Србије покренули су иницијативу да се Драинцу подигне споменик на Калемегдану.