Porcija špageta za Aleksandra Vučića

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Dok je vozač prilazio svom automobilu, pored njega je već bila kontrolorka parkinga koja je bez reči ispod brisača zakačila u ručnom uređaju odštampanu kaznu. Isteklo je bilo vreme dvosatnog dozvoljenog parkiranja, o čemu je obaveštavao znak na početku i na kraju za to namenjenog dela ulice.

Vozaču nije palo na pamet da kontrolorku zamoli da mu oprosti, da joj predloži da se problem reši nekom nadoknadom na licu mesta, svakako manjom od 60 dolara, kolika je kazna ili ne daj bože zapreti. To jednostavno nisu pravila ovdašnje igre.

Ako ste pomislili da ću sad da hvalim američki sistem kao apsolutno nekorumpiran, onaj u kome nema podmićivanja, prevarili ste se. Amerika jeste uređena država, ali nije pelcovana od bolesti koja je stara koliko i civilizacija.

Korupcija je i ovde svakodnevna tema, pri čemu povod nisu uvek korupcionaške afere, nego nešto mnogo suptilnije. I ovde korupcija ima više lica: može biti sitna u vidu malih poklona koji održavaju veze i obezbeđuju lične usluge, a ima i one velike, to jest političke, na raznim nivoima vlasti, pa i one „sistemske”.

Kad je prošlog utorka objavljeno da će novi američki ambasador u Londonu biti Metju Berzan (42), biznismen koji se već ogledao u ulozi „njegove ekselencije” (bio je prvi američki diplomata u Švedskoj od avgusta 2009. do oktobra 2001), upućenima je bilo jasno šta ga je preporučilo: on je jedan od velikih donatora Obamine izborne kampanje, a kao šef finansija izbornog štaba nadgledao je prikupljanje ukupno 700 miliona dolara za predsednikov reizbor.

Obama nije bio nezahvalan: pored Berzana, ambasadorska mesta su dodeljena još osmorici donatora, s tim što je ovoga puta, za razliku od pre četiri godine, znatno podignuta rampa svote donacija.

Korupcija? Ne, to se ovde kvalifikuje kao „tradicija”. Prava korupcija je ovde to što je guverner Virdžinije, da navedem samo nekoliko najsvežijih primera, od prijatelja biznismena, pored para za kampanju koje su evidentirane, dobio i „roleks” od 6.500 dolara i što je isti donator pokrio troškove svadbe njegove ćerke, što je guverner pokušao da prikrije.

Korupcija je i ono što je uradio Keri Kan, karijerni federalni birokrata zaposlen u Pentagonu kome su upravo oduzeli luksuznu porodičnu kuću na periferiji Vašingtona, veliki „audi” i štošta još, pošto je osuđen zbog toga što je naduvavao tendere i (milionsku) dobit delio s preduzimačima.
Ali korupcija ovde nije i ono što u najvećem broju drugih zemalja jeste: „kupovina uticaja”. To se ovde zove „lobiranje” i uređeno je zakonima, pa dakle i transparentno.

Posao lobista je da u predloge zakona ubace odredbe koje štite interese njihovih klijenata ili izbace one koje im škode, pa nema zakona u koji se ne ugradi, ili se iz njega ne izbriše, nešto za šta se plati.

Za to se ovde potroši oko tri milijarde dolara godišnje – i sve je čisto. Lobisti su inače bivši insajderi vlade i Kongresa, svakako s dobrim vezama, što je glavna kvalifikacija za ovaj posao.

„Transparensi internešenel” je upravo objavio svoj najnoviji „Barometar korupcije” za 2013, u kome ponovo konstatuje da je, globalno, korupcija sasvim realan teret. Ako neko nije u stanju da ponudi mito, ne može ni da kupi kuću, pokrene biznis ili koristi osnovne usluge.

Cena korupcije nije samo ona direktna, kaže se u ovom izveštaju: kad moćne grupe kupe politički uticaj i javne pare se preusmere u džepove političke elite, za nešto važno je prikraćen običan svet.
Podmićivanje je (ako nam je za utehu) univerzalni fenomen: od 114.000 ljudi iz 107 zemalja (na ovom spisku je bila i Srbija) koji su anketirani, njih 27 odsto je u prethodnih 12 meseci nekom dalo mito.

Većina takođe smatra da se njihove vlade neadekvatno nose s korupcijom, dok su demokratski stubovi društva, političke partije, svuda u očima ljudi najkorumpiranije institucije. Slede policija i pravosuđe.

Reprezentativni uzorak Srbije u ovoj anketi je bilo 1.011 građana, čije je izjašnjavanje, u neposrednom kontaktu sa istraživačima, pokazalo da smo po stopi podmićivanja nešto ispod svetskog proseka: kod nas je da bi završilo posao u nekoj od osam ključnih institucija nekog moralo da „podmaže” 26 odsto građana.

U Finskoj je ta stopa samo 1 odsto, u Rumuniji 17, a u Sloveniji (da li zbog toga što je već dugo u EU), samo 6 odsto, manje nego u Americi, gde je „mito indeks” 7 odsto.

Poseban deo „Barometra korupcije” je istraživanje u okviru OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), kluba od 34 bogate nacije, u kome su traženi odgovori na pitanje „u kolikoj meri je vlada pod uticajem specijalnih interesa”. Rezultati su, moglo bi se reći, očekivani: dok je u Norveškoj to samo 5 odsto, u SAD je čak 64, u Nemačkoj 55, Grčkoj enormnih 88, a u Sloveniji 63.

U svim zemljama, pa i u Srbiji, kao najkorumpiranija institucija se doživljaju političke partije, dok se mi od drugih razlikujemo po tome što nam podmićivanje policije (ako se izuzme saobraćajna) nije veliki problem, veći je onaj u pravosuđu i zdravstvu.

Generalno, nivo percepcije korupciji u Srbiji je smanjen, ali je to praćeno svojevrsnim paradoksom: mito je u porastu. On je najčešće neophodan da se nešto ubrza u birokratskim lavirintima državnih službi, mada to kod nas ima i mnogo lepše ime: „pokloni zahvalnosti”. Ako ne već plava koverta, onda boca viskija za lekara, kafa i čokolada za medicinsku sestru...

U Srbiji su od dolaska nove vlade znatno porasli optimizam i očekivanja da će biti konkretnih rezultata u borbi protiv korupcije. Zasluge za to se pripisuju potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću, koji jeste pokazao da nema nedodirljivih, ali na drugoj strani je svetsko iskustvo da stoglavu korupcionašku aždahu ne može da ubije samo jedan Sveti Đorđe.

Cilj borbe protiv korupcije ne može da bude da se ona iskoreni, jer to nije moguće, već da se sistem tako uredi da ona postane veliki rizik. Jer, uvek će biti pohlepnih i spremnih da neku javnu funkciju, ekonomsku snagu i prateću moć iskoriste za lično dobro, na štetu javnog.

Korupcija je stara bolest, dobro proučena i zna se kako se leči. Nasuprot opštem uverenju, među lekovima nije donošenje mnogo zakona – to je davno, u „Analima Rimskog carstva” konstatova Marko Ticije, rečima da „što korumpiranija država, to više zakona”.

Dovoljno je imati, ali i primenjivati, samo nekoliko, ali solidnih. Svoj deo posla u tome imaju i sudstvo i (odgovorni) mediji, zaštitnik građana, Savet za borbu protiv za korupcije, zviždači, nevladine organizacije...

Korumpirane je lako identifikovati: to je svako ko živi na višoj nozi nego što to omogućavaju njegova poznata primanja. U takvom slučaju moguće su samo dve stvari: da se u nešto nezakonito „ugradio” na račun države, ili da ga je neko potplatio (i naravno, na to nije platio porez).

Previđa se takođe da nosioci korupcije nisu samo moćni pojedinci, nego da je tome, po svojoj prirodi, sklona i birokratija u celini. Aleksandar Vučić je pre neki dana o tome dobio dobru lekciju, kada mu je na konferenciji o ekonomskoj budućnosti Srbije Lu Brefor, šef Kancelarije Svetske banke u Beogradu, podastro džinovski „špageti grafikon” (to je stručni naziv za šemu jednog radnog procesa koji je toliko loše organizovani, da kretanje onih koji ga realizuju liči na porciju špageta) – koji pokazuje kako se u Srbiji dobija građevinska dozvola.

„Pa to je sramota, ja mogu ovo dva dana da proučavam i da opet ništa ne shvatim”, rekao je na to ovim gestom, koji je bio bio očigledan primer kako je Srbija (ne)uređena država, nesumnjivo zatečeni Vučić.

Kakve veze ima mukotrpno obezbeđivanje građevinske dozvole s korupcijom? Velike. Koliko nam je puta već obećano da će se izdavanje građevinskih dozvola ubrzati? Mnogo puta. Ministar Velimir Ilić je upravo najavio da će se to, sa 234 dana kako proizlazi iz špageti šeme svetskog zvaničnika, svesti na 30 dana.

Živi bili pa videli.