Fudbalsko srce velikog tekstilca

Pirot – Dragan Nikolić (80) jedina živa pirotska privredna i sportska legenda, skoro ceo svoj radni vek proveo je rukovodeći jednim od najvećih i najuspešnijih tekstilnih preduzeća u Jugoslaviji – Industrijom odeće "Prvi maj" u Pirotu. Dani samopregornog rada su odavno za njim, a penzionerske provodi u društvu porodice i prijatelja, sa kojima u kafeu "Sport plus" najčešće razgovara o fudbalu. Skroman, kakav je oduvek bio, nerado govori o svojim poslovnim uspesima, koji su na svakom koraku utisnuti u Pirotu, i svojoj ljubavi prema Fudbalskom klubu "Radnički".

Nikolićev autoritet, čini se, ima i danas istu snagu kao u vreme najvećih uspeha u tekstilnoj industriji i kada je "Radnički" sedamdesetih godina kucao na vrata Prve lige. Iako fabriku "Prvi maj" voli kao i svoju porodicu, ipak smo najpre razgovarali o fudbalu. Počasni, doživotni predsednik pirotskog "Radničkog", Nikolić je u upravi ovog kluba od svoje 22. godine, da bi, kada je postao generalni direktor "Prvog maja", uz pomoć radnika preuzeo i finansiranje kluba i pomogao u teškoj borbi za ulazak u Prvu ligu.

Fudbal mu je, kaže, "ušao u krv" još kad je bio dete, ali da o njemu treba i brinuti naučili su ga njegov fudbalski učitelj Božidar Mišić, časovničar i veliki zaštitnik ovog sporta, kao i pirotska fudbalska legenda Miroslav Paunović Paun. Nikolić navija za "Partizan" i dugo godina je bio u upravi i ovog kluba. Ipak, najčešće se družio sa zvezdašima, pa je dugogodišnji prvi čovek našeg fudbala Miljan Miljanić o njemu rekao: "Kad bi svaki grad imao po jednog Dragana Nikolića, u mladim ili poznijim godinama, svejedno, naš fudbal bi cvetao".

Ovih dana, šanse da "Radnički" uđe u baraž za Prvu ligu su velike, a dan odluke je nedelja, kada igraju utakmicu sa ekipom ČSK-a iz Čelareva. Kakve su vaše procene?

– Biće teško, ali Prva liga je naš davnašnji san. Već duže vreme ne mogu da pratim čak ni radijske prenose, već čekam da se utakmica završi pa pitam za rezultat. "Radnički" je u mom srcu, ali moje srce je mnogo šta već izdržalo. Pratim "Radnički" i mislim da smo imali sreću da privrednik kakav je Dragoslav Jocić Tref prihvati da bude predsednik kluba, što je u klubu odlični trener Nebojša Vignjević i nekolicina kvalitetnih igrača. Ono što nedostaje klubu jeste infrastruktura na stadionu, koja je zapuštena i u koju treba dosta uložiti. Već dve godine opština izdvaja novac za klub, prvi put u istoriji grada, a zadovoljan sam i podrškom predsednika opštine Vladana Vasića. To, ipak, ne može u nedogled, a privatizacija kluba je potreba i neminovnost.

Nekada je, pod okriljem "Prvog maja", klub beležio sjajne rezultate, a imali su dva puta šansu da uđu u Prvu ligu u SFR Jugoslaviji. Kako ste u vreme samoupravljanja uspeli da pomažete fudbalski klub?

– Više od 3.000 radnika "Prvog maja" prihvatilo je obavezu da deo naše velike porodice postane i "Radnički". Finansirali smo sve, od opreme do putovanja, ali moji planovi su bili mnogo ambiciozniji i želeo sam da od kluba napravim pirotski brend. Mnogo sam putovao zbog posla, ali sam usput posećivao najbolje fudbalske terene u Madridu, Milanu, Mančesteru. Sakupljao sam ideje i vremenom uz pomoć mojih radnika napravljen je glavni teren, zatim još tri pomoćna, a onda smo izgradili svlačionice, restoran, sobe, sve da bi fudbaleri imali uslove za rad kao i prvoligaški klubovi. U to su se uverili priznati jugoslovenski sportski radnici i fudbaleri "Partizana", "Crvene zvezde", "Hajduka". Uključili smo "Radnički" u poslovnu politiku fabrike i brzo smo osvojili jugoslovensko tržište, a naši fudbaleri su dobrim rezultatima slavili ime grada i fabrike.

Kroz pomoć fudbalerima i ostalim sportskim klubovima u gradu nazire se velika snaga "Prvog maja". Kako je bilo na početku?

– Pedesetih godina postao sam direktor preduzeća u osnivanju i dok sam konjskom zapregom razvozio materijal za šivenje po razbacanim malim radionicama u gradu, tražio sam najpogodnije mesto za izgradnju fabrike. Jednog dana odveo sam radnike na ledinu i rekao da će na tom mestu biti fabrika. Pre podne su radili za mašinom, a po podne gradili fabriku. Vrlo brzo smo svi bili pod istim krovom. To je mnogo značilo radnicima, čije sam potrebe uvek stavljao na prvo mesto. Brzo smo napredovali i, osim usvajanja novih tehnologija i investiranja u proizvodnju i ljude, shvatio sam da je radniku potrebno i prijatno radno okruženje. Tako je nastao veliki park, sa nekoliko fontana, velikim brojem skulptura, mozaika, umetničkih slika poznatih stvaralaca. Pošto su zaposleni uglavnom žene, u krugu fabrike izgradili smo obdanište, frizerski salon, fabričku biblioteku, zdravstvenu ambulantu.

Svojevremeno privredno čudo na jugoistoku Srbije "Prvi maj" posetilo je više od milion ljudi. Kako tumačite sadašnje stanje u preduzeću u kome radi 1.800 radnika?

– Teško sam podnosio probleme koje je fabrika imala u godinama krize, jer sam učestvovao u njenom stvaranju. I kada je kupljena nije mi bilo lako, ali smatram da će sadašnji vlasnik Đorđije Nicović, koga poznajem, uspeti da proširi proizvodnju. Tražio je moju pomoć, ali zbog zdravlja sam odbio. Obećao mi je da možda neće moći da vrati stari sjaj fabrici, ali da će se truditi da popravi situaciju. Takođe, Nicović je rekao da je spreman da pomogne u obnovi stadiona, te da se uključi i u finansiranje "Radničkog".

--------------------------------------------------------------------------

Mladi predsednik opštine

Dragan Nikolić je krojački radnik, ali je posle demobilizacije, 1950, već sa 22 godine postao direktor fabrike u okviru kombinata kože i vune, a potom je bio na čelu u još dva preduzeća. Po partijskom zadatku, bio je neko vreme direktor i Pekarskog preduzeća, a godinu dana bio je predsednik Skupštine opštine Pirot, kada je imao 25 godina. U jednom mandatu bio je poslanik u Saveznoj skupštini Jugoslavije. Dobio je mnogobrojna priznanja, a najdraža su, kako kaže, Orden junaka socijalističkog rada. Prvi je privrednik u Jugoslaviji kome je dodeljena nagrada AVNOJ-a.