Novinari treba da misle samo o istini

Gost rezidencije za pisce festivala „Krokodil” u julu i avgustu je poznati švedski pisac, novinar, dramaturg Ingvar fon Malmborg iz Stokholma, koji u Beogradu radi na svom novom romanu. Ovaj zanimljivi i svestrani sagovornik bavio se najrazličitijim stvarima, između ostalog bio je urednik rubrike putovanja u ICAKuriren, jednom od najznačajnijih nedeljnika u Skandinaviji, zatim urednik lajfstajl rubrike u Finanstidningen, dnevnim novinama koje se bave finansijama. Uticajan je filmski i pozorišni kritičar Aftonbladeta, jedne od najvećih večernjih novina u Švedskoj, i dopisnik nekoliko švedskih i finskih dnevnih listova. U petak 9. avgusta u 20 časova, biće održano književno veče Ingvara fon Malmborga u kafeu Kulturnog centra Beograda.

Napisali ste tri knjige o Stokholmu. Da li će atmosfera grada biti zastupljena i u ovom romanu koji pišete u Beogradu?

Roman na kom sada radim može se nazvati kriminalističkim ili romanom akcije, mada sadrži i više od uzbudljive priče. Radnja se zbiva u više gradova: Stokholmu, Parizu, Berlinu, a razmišljam o tome da jedan deo smestim i u Beograd.

Samo da znate da sam optimista u vezi sa budućnošću Srbije, znam da mnogi među vama nisu, ali ja jesam. Kada sam svojoj kćerki, koja je vrlo u trendu, rekao da idem u Srbiju, ona je posle konsultacija sa svojim prijateljima odgovorila: „U pravu si, Beograd je ’trendi’”! U Švedskoj živi više generacija imigranata iz ovih krajeva, tako da mi se čini da o Srbiji znam više nego o Belgiji, na primer.

Inspiraciju za pisanje nalazite i u vrlo stabilnom švedskom društvu?

Postoje neke prednosti te stabilnosti, možete da planirate stvari. Ipak, kada je reč o pisanju vrlo sam radoznao. Bio sam osnivač švedskog časopisa „Osamdesete”, koji je predstavljao kulturu i način života u duhu novog, naprednijeg, načina mišljenja u odnosu na šezdesete i sedamdesete godine. Osamdesete su u Švedskoj bile najbolja decenija za teatar, za glumu, režiju, dramaturgiju. To važi i za novinarstvo, ali ne i za literaturu. Iz socijalrealističke literature sedamdesetih ušli smo u egoističnu i praznu fazu osamdesetih u stilu „osećam ovo, osećam ono...” Devedesetih se desio taj autorski „bum”, počeli su da pišu novinari, advokati, socijalni radnici, čak je i jedan bivši ministar pravde napisao četiri detektivska romana. Ovaj žanr dopušta i ozbiljne analize švedskog društva. Švedski detektivski roman, takozvani skandi krimić vrlo je poznat u svetu. Možete li da verujete da je samo Stig Lašon prodao više od 50 miliona primeraka knjiga.

Kao novinar, koliko ste zaokupljeni razmišljanjem o slobodi govora?

Svaki put kada pišem. Ponekad umekšavamo stvari, ponekad se plašimo da opišemo problem u njegovoj suštini. Kao frilenser, vodim računa o tome koja su očekivanja čitalaca. Član sam borda Udruženja pisaca u Švedskoj, u okviru kojeg često razgovaramo o slobodi govora. Nekada urednici odbijaju da objave i dobro istražen i temeljno dokumentovani članak, zbog vlasnika lista, ili velikih oglašivača.

O čemu se piše „oprezno”?

O Evropskoj uniji, iako se misli da se o EU sve govori. Ili o islamskim zemljama. Izbegava se konfrontacija, i stvari se umekšavaju. Predsednik Morsi hteo je da zabrani muziku u egipatskim školama. Ovo bi bila udarna vest u normalnim uslovima, ali je ublažena zbog toga što smo oprezni u vezi sa vestima o Egiptu. Nekada se razmišlja o posledicama, međutim mi kao novinari u stvari treba samo da mislimo o istini.

Proučavali ste smrt kao fenomen?

Napisao sam psihološku studiju o smrti. Diplomirao sam psihologiju, što mi je donelo veliku korist u pisanju, u pozorištu, kao i u novinarstvu.

Da li vam je psihološko obrazovanje koristilo i sa „opasnim” sagovornicima?

Naravno. Jednom sam kao mlad novinar intervjuisao mladića koji je bio plaćeni ubica, a koji je izgledao začuđujuće obično. Plav, oniži, u farmerkama. Dva puta je pokušao da ubije jednu ženu, i bio je umešan i u druge slučajeve. Pozdravio me je rečima: „O, zdravo, ti si novinar, i ja bih želeo to da budem!” Bio je opušten za nekoga ko će više decenija provesti u zatvoru. Pokušao sam da shvatim njegove porive, i mislim da je novac bio njegov glavni motiv.

Ko umire u vašem novom romanu?

Prvo umire jedan mladić Južnoamerikanac, potomak roditelja revolucionara, devetnaest mu je godina. Ubijen je zato što je budalast, „zagrizao je previše”, umešan je u nešto veliko što ne razume. A zatim umire žena, pi-ar jedne televizijske kompanije, koja se upetljala u jedno ubistvo, i njen motiv takođe je novac. Umire zato što suviše zna. Ovi junaci nisu loši, samo su se sapleli u velikoj igri.

Do kakvih zaključaka dolazite pišući o transformacijama moderne porodice u Švedskoj?

Uloge su zamenjene u velikoj meri. Mnogi mlađi očevi srednje klase veći deo dana ostaju kod kuće sa decom. Imamo izraz „kafe late očevi”, što znači kafa u jednoj ruci, beba u drugoj. Pankeri, ulicom idu u kožnjacima i guraju dečja kolica. Nisu kao moja generacija očeva, koji su sve prepuštali ženama. Volim da pišem o ovoj temi o kojoj su do sada uglavnom pisale nezadovoljne žene. To su priče o očevima koji su usvojili decu, ili razvedenim očevima...

„Porodica Bernadot – aristokrate, ali i ljudi” vaša je knjiga tekstova o uticaju kraljevske porodice na švedsko društvo, koja je objavljena pred venčanje princeze Viktorije 2010. godine. Kako vidite savremene evropske monarhije?

To su stabilna društva, iako monarsi nisu demokratski izabrani. Ali to nije ni manjina bogatih koja upravlja društvima. Kada sam u junu posetio Srbiju, posetio sam prestolonaslednika Karađorđevića, i pitao sam ga da li bi po njegovom mišljenju demokratija bila jača ukoliko bi bio imenovan za kralja. On mi nije zapravo odgovorio, ali mislim da bi to bilo bolje za srpsku demokratiju.

Marina Vulićević