Новинари треба да мисле само о истини

Гост резиденције за писце фестивала „Крокодил” у јулу и августу је познати шведски писац, новинар, драматург Ингвар фон Малмборг из Стокхолма, који у Београду ради на свом новом роману. Овај занимљиви и свестрани саговорник бавио се најразличитијим стварима, између осталог био је уредник рубрике путовања у ICAKuriren, једном од најзначајнијих недељника у Скандинавији, затим уредник лајфстајл рубрике у Finanstidningen, дневним новинама које се баве финансијама. Утицајан је филмски и позоришни критичар Aftonbladetа, једне од највећих вечерњих новина у Шведској, и дописник неколико шведских и финских дневних листова. У петак 9. августа у 20 часова, биће одржано књижевно вече Ингвара фон Малмборга у кафеу Културног центра Београда.

Написали сте три књиге о Стокхолму. Да ли ће атмосфера града бити заступљена и у овом роману који пишете у Београду?

Роман на ком сада радим може се назвати криминалистичким или романом акције, мада садржи и више од узбудљиве приче. Радња се збива у више градова: Стокхолму, Паризу, Берлину, а размишљам о томе да један део сместим и у Београд.

Само да знате да сам оптимиста у вези са будућношћу Србије, знам да многи међу вама нису, али ја јесам. Када сам својој кћерки, која је врло у тренду, рекао да идем у Србију, она је после консултација са својим пријатељима одговорила: „У праву си, Београд је ’тренди’”! У Шведској живи више генерација имиграната из ових крајева, тако да ми се чини да о Србији знам више него о Белгији, на пример.

Инспирацију за писање налазите и у врло стабилном шведском друштву?

Постоје неке предности те стабилности, можете да планирате ствари. Ипак, када је реч о писању врло сам радознао. Био сам оснивач шведског часописа „Осамдесете”, који је представљао културу и начин живота у духу новог, напреднијег, начина мишљења у односу на шездесете и седамдесете године. Осамдесете су у Шведској биле најбоља деценија за театар, за глуму, режију, драматургију. То важи и за новинарство, али не и за литературу. Из социјалреалистичке литературе седамдесетих ушли смо у егоистичну и празну фазу осамдесетих у стилу „осећам ово, осећам оно...” Деведесетих се десио тај ауторски „бум”, почели су да пишу новинари, адвокати, социјални радници, чак је и један бивши министар правде написао четири детективска романа. Овај жанр допушта и озбиљне анализе шведског друштва. Шведски детективски роман, такозвани сканди кримић врло је познат у свету. Можете ли да верујете да је само Стиг Лашон продао више од 50 милиона примерака књига.

Као новинар, колико сте заокупљени размишљањем о слободи говора?

Сваки пут када пишем. Понекад умекшавамо ствари, понекад се плашимо да опишемо проблем у његовој суштини. Као фриленсер, водим рачуна о томе која су очекивања читалаца. Члан сам борда Удружења писаца у Шведској, у оквиру којег често разговарамо о слободи говора. Некада уредници одбијају да објаве и добро истражен и темељно документовани чланак, због власника листа, или великих оглашивача.

О чему се пише „опрезно”?

О Европској унији, иако се мисли да се о ЕУ све говори. Или о исламским земљама. Избегава се конфронтација, и ствари се умекшавају. Председник Морси хтео је да забрани музику у египатским школама. Ово би била ударна вест у нормалним условима, али је ублажена због тога што смо опрезни у вези са вестима о Египту. Некада се размишља о последицама, међутим ми као новинари у ствари треба само да мислимо о истини.

Проучавали сте смрт као феномен?

Написао сам психолошку студију о смрти. Дипломирао сам психологију, што ми је донело велику корист у писању, у позоришту, као и у новинарству.

Да ли вам је психолошко образовање користило и са „опасним” саговорницима?

Наравно. Једном сам као млад новинар интервјуисао младића који је био плаћени убица, а који је изгледао зачуђујуће обично. Плав, онижи, у фармеркама. Два пута је покушао да убије једну жену, и био је умешан и у друге случајеве. Поздравио ме је речима: „О, здраво, ти си новинар, и ја бих желео то да будем!” Био је опуштен за некога ко ће више деценија провести у затвору. Покушао сам да схватим његове пориве, и мислим да је новац био његов главни мотив.

Ко умире у вашем новом роману?

Прво умире један младић Јужноамериканац, потомак родитеља револуционара, деветнаест му је година. Убијен је зато што је будаласт, „загризао је превише”, умешан је у нешто велико што не разуме. А затим умире жена, пи-ар једне телевизијске компаније, која се упетљала у једно убиство, и њен мотив такође је новац. Умире зато што сувише зна. Ови јунаци нису лоши, само су се саплели у великој игри.

До каквих закључака долазите пишући о трансформацијама модерне породице у Шведској?

Улоге су замењене у великој мери. Многи млађи очеви средње класе већи део дана остају код куће са децом. Имамо израз „кафе лате очеви”, што значи кафа у једној руци, беба у другој. Панкери, улицом иду у кожњацима и гурају дечја колица. Нису као моја генерација очева, који су све препуштали женама. Волим да пишем о овој теми о којој су до сада углавном писале незадовољне жене. То су приче о очевима који су усвојили децу, или разведеним очевима...

„Породица Бернадот – аристократе, али и људи” ваша је књига текстова о утицају краљевске породице на шведско друштво, која је објављена пред венчање принцезе Викторије 2010. године. Како видите савремене европске монархије?

То су стабилна друштва, иако монарси нису демократски изабрани. Али то није ни мањина богатих која управља друштвима. Када сам у јуну посетио Србију, посетио сам престолонаследника Карађорђевића, и питао сам га да ли би по његовом мишљењу демократија била јача уколико би био именован за краља. Он ми није заправо одговорио, али мислим да би то било боље за српску демократију.

Марина Вулићевић