Novi srpski običaj

Posle „tradicionalne srpske svađe među prijateljima”, kako je premijer Ivica Dačić nazvao incident u kojem je nožem izboden predsednik KK Partizan Predrag Danilović, sad smo dobili novi „srpski običaj”: kad kapiten igra loše, vođa navijača je dužan da mu skine kapitensku traku! Lepo, preskoči ogradu, prošeta se pored obezbeđenja kao na korzou, skine kapitenu traku i vrati se na tribine dočekan ovacijama!

Da je to sasvim normalna stvar u fudbalu pokušali su da nas ubede i Fudbalski klub Partizan i dotični fudbaler i navijač. Da li su ubedili i sebe?!

To što nam je prekjuče servirao FK Partizan, kad je predstavljeno da su jedan od vođa „grobara” Miloš Radisavljević Kimi i fudbaler Marko Šćepović „odlični drugovi”, pokušavajući da zataška svoju veliku bruku, mnogo je veća tragedija nego poraz od Ludogoreca. Više je to za Riplija nego ono što se zbilo na atletskoj stazi koji trenutak posle utakmice, jer klub ne samo da nije zaštitio svog mladog igrača (22 godine), već ga, po svemu sudeći, savetuje da obmanjuje i sebe i javnost.

Samo ove godine, desetine evropskih klubova su se sami, ne čekajući mišljenje ni vlade, ni policije, ni sudstva, odrekli svojih navijača za koje su procenili da ruže imidž kluba. Recimo, Čelzi je dvojici, koji su na rasnoj osnovi vređali fudbalere za vreme utakmice, zauvek zatvorio vrata „Stamford bridža”. Za tako nešto, uostalom, i nije potreban zakon. Da ne pominjemo šta bi bilo kada bi neki navijač Čelzija ušao na teren i skinuo traku Džonu Teriju!?

Kapitensku traku u sportu nose vitezovi nad vitezovima, za nju se bore, brane je kao zastavu u boju. Nose je uglavnom najstariji i najiskusniji i stoga ne treba osuđivati Šćepovića što ju je jednostavno prepustio nekome pred kim i policiji klecaju kolena. Zar očekivati od jednog fudbalera, svesnog ko vedri i oblači u našem fudbalu, da uradi ono što se ne usuđuju ni klub, ni obezbeđenje.

Iz Sindikata fudbalera Srbije kažu da su i ovakve scene razlog što igrači beže iz naše zemlje glavom bez obzira. Idu tamo gde je bezbednije. Istraživanja su pokazala da bi više od 90 odsto srpskih fudbalera, kad bi mogli da biraju, pre igralo u Albaniji nego u Srbiji.

Postoji ovde još jedan apsurd. Navijači daju sebi za pravo da sude ko je igrao po njihovom ukusu, da uređuju politiku klubova, dok klubovi ćute kad bi kao najpozvaniji trebalo da iznesu svoj stav o takvim navijačima. Oglašavaju se samo kad im se dodvoravaju kao „12. igraču” koji pravi „paklenu atmosferu”, dok im taj isti „najbolji igrač” maltretira igrače, doduše one obične, uključujući i kapitena, uništava imovinu i pravi milionsku štetu.

Pored ovakvih navijača neprijatelj im i ne treba.