Bakir i liberalna Srbija

Američki general Dejvid Petreus imao je besprekornu vojničku reputaciju, ali mu to nije mnogo pomoglo kada mu je jedna liberalna organizacija posvetila oglas – General koji nas je izdao. U oglasu objavljenom u „Njujork tajmsu” američki vojnik bez mane je postao izdajnik veoma lako – početno slovo njegovog prezimena zamenjeno je slovom B (Petraeus – Betray Us). Glavni finansijer te kampanje bio je Džordž Soroš, šampion tranzicione demokratije i tolerancije, kojem nije bilo mrsko da plati 65.000 dolara da konzervativnog neistomišljenika označi kao izdajnika. Na drugoj strani američke politike, novinare je na nedavnoj predsedničkoj konferenciji za štampu najviše zanimalo da li je Snouden za Obamu patriota ili izdajnik. Nije patriota, odgovorio je Obama. Moderator „Vikipedije” je nekako istovremeno saopštio da je sprečio američkog senatora u naumu da Snoudena prekvalifikuje od disidenta u izdajnika.

U traumatizovanoj Srbiji to izgleda čudno, ali u demokratskim zemljama upotrebu reči patriota i izdajnik smatraju savršeno legitimnim. Teme patriotizma i izdaje dominiraju političkim debatama, one su neka vrsta okvira u kojima se kreće najmoćnija zemlja na svetu.

U jednoj od najnemoćnijih zemalja u Evropi, te iste reči su devedesetih godina prošlog veka bile neka vrsta rama za sliku sumanutog rata, u kojem je bilo suviše zločina i premalo pravde. Možda zato je posle oktobarskih promena u Srbiji razvijen snažan pokret u kojem se svako pominjanje izdaje dočekuje sa žestokom moralnom osudom, a patriotizma sa ništa slabijim podsmehom. Srbija je sasvim neosetno postala jedina zemlja u kojoj se svako pominjanje reči patriotizam doživljava kao fatalni udar na demokratiju, dok se na reč izdaja zahteva akcija policije i duga sudska kazna protiv ekstremista.

Ali kada je član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović izjavio da je Emir Kusturica izdajnik svog naroda, „liberalna” Srbija je odlučila da ne kaže nijednu reč. Istini za volju, prvoborci nevladinih organizacija ili Peščanika ranije su govorili dosta o velikom umetniku – od toga da bi trebalo da se vrati u Bosnu, do preispitivanja krvnih zrnaca ili njegove odluke da prihvati pravoslavlje. Taj otvoreni „govor mržnje srpskih liberala” prema čoveku, kome se izgleda nikako ne oprašta što nije ostao u Sarajevu, ostaće sociološki fenomen prve vrste. Optužbe Bakira Izetbegovića nisu manje sramne od glasnog ćutanja srpskih liberala.

Ako bi neko pravio listu najcitiranijih sentenci u protekloj deceniji, onda bi se u samom vrhu sigurno našla ona o patriotizmu koje je postalo poslednje utočište za lupeže. Niko se ne seća da je jedan sasvim dobar južnoafrički pisac Vilijem Plomer napisao da je patriotizam, zapravo, poslednje utočište za skulptore. A bez skulptora istorija ne bi imala lice.