Sunčanica

Neće mi biti prvi put da o ovoj temi pišem, ali, odmah da vam bude jasno – odustati neću. Pisaću vam o tome barem jednom godišnje, pa kome pre dosadi. Meni, nažalost, ne može da dosadi da na to mislim.

Upekla zvezda, četrdeset stepeni, odvalila sam klimu u kolima do maksimuma, a istom snagom i radio, i čekam da se upali zeleno svetlo pa da idem dalje. A na raskrsnici, ona koju stalno viđate, samo u različitim izdanjima. Najčešće mala i najčešće mršava. Prosi. Ajd’ što ona prosi, to bih još nekako i mogla da podnesem, ogugla čovek na sve, pa i na musave ruke koje oni svakodnevno pružaju i traže pomoć. Ali sve češće, ona u rukama drži neko detence, nekad samo bebu od nekoliko meseci ili umornog malog mučenika od godinu ili dve. Gledam to dete, usnulo, poluonesvešćeno, kako spava na njenom nejakom ramenu. To dete bez kape, bez zaštite, među izduvnim gasovima, to dete koje do podne verovatno već dobije temperaturu od vreline i dehidracije i ko zna čega. I ljudi moji – nije mi dobro kad to vidim, istinski mi nije dobro. A ne znam šta da preduzmem. Znate li vi? Imate li neku ideju? Ko je nadležan za ovaj slučaj? Noću, u kafićima, na ulicama, to dete se vuče po dimu ili spava na parčetu kartona, u kutiji za cipele kao neželjeni psić. Ako pada sneg, to dete, nedovoljno obučeno, drhti u nečijim rukama, nemajući svest o tome šta ga je snašlo i u kakvom se to svetu rodilo. A šta mu se dešava kod kuće, to ne mogu ni da znam, ni da naslutim. Trenutno, jedino što vidim, to je da beba od jedva godinu dana satima spava nasred raskrsnice, na suncu koje nemilosrdno prži. Koliko ja znam, od tako nečega malo dete može da izgubi i život; svako od tako nečega može da izgubi život. A ako se ovaj život izgubi, za to niko neće ni saznati, jer su velike šanse da ovaj životić nigde nije ni registrovan. Moj mačak više postoji od ovog detenceta, jer ima svoj pasoš, svoj lični dokument i svoju doktorku koja jednom godišnje dođe da mu, namrštenom, udari vakcinu.

Prosjaci postoje svuda u svetu, znam ja to, postoje čak i u bogatim skandinavskim zemljama, lično sam ih videla, ali tamo je to stvar njihovog izbora. Socijalna pomoć je dostupna i niko ne mora da bude prosjak, osim ako sam odluči da svoje mesečno socijalno sledovanje propije za nedelju dana. Osim toga, postoji i jasno definisan zakon: deca se u svrhe prošnje ne smeju koristiti. Moguće da takav zakon postoji i kod nas, ali više je nego očigledno da ga se niko ne pridržava.

Šta bi se moglo uraditi? Propisati sankciju, recimo? Pretpostavimo da je sankcija oduzimanje dece od neodgovornih roditelja. Sad bi mi verovatno svaki socijalni radnik kazao: a gde ćemo sa svom tom decom? E pa ne znam. To nije moj problem, to je vaš problem. Promenite raspored prioriteta, za početak.

Neću više da čitam ni o kakvom novom čudotvornom ministru Delta kapa šta-ti-ja-znam, neću da se radujem nijednom uspehu reprezentacije, neću da gledam Noleta, neću da glasam, neću ništa da vam verujem i neću uopšte ni da vas slušam, a još manje da vas gledam kako zakopčavate svoja odela i krećete ka govornici, sve dok ovo detence polako ali sigurno izdiše na raskrsnici. I dok je to tako niko više ne bi trebalo ni da vas sluša, ni da vas gleda, ni da vam ukazuje bilo kakvo poverenje.

Taj umorni, unapred na propast osuđeni život, nije birao da se rodi. Došao je na svet i izveden je tu, pred moju šoferšajbnu. Možda ga vi ne vidite od zatamnjenih stakala, od pratećih rotacionih svetala, možda su ramena bodigardova suviše široka, nemam pojma, ali gvirnite malo naokolo, usudite se i pustite srce da radi. Dok ne vidim nekog u listeru kako se za govornicom rasplakao zbog onog deteta i lupio šakom o sto, mesna zajednica Kozara može slobodno da zaboravi na mene i listić uopšte ne mora da mi šalje.

Svaka patetična formulacija u ovom tekstu namerno je takva, poštovani čitaoče. Dok se vi eventualno zgražavate nad patetikom, ono detence upravo ispušta dušu, samo da znate.