Сунчаница

Неће ми бити први пут да о овој теми пишем, али, одмах да вам буде јасно – одустати нећу. Писаћу вам о томе барем једном годишње, па коме пре досади. Мени, нажалост, не може да досади да на то мислим.

Упекла звезда, четрдесет степени, одвалила сам климу у колима до максимума, а истом снагом и радио, и чекам да се упали зелено светло па да идем даље. А на раскрсници, она коју стално виђате, само у различитим издањима. Најчешће мала и најчешће мршава. Проси. Ајд’ што она проси, то бих још некако и могла да поднесем, огугла човек на све, па и на мусаве руке које они свакодневно пружају и траже помоћ. Али све чешће, она у рукама држи неко детенце, некад само бебу од неколико месеци или уморног малог мученика од годину или две. Гледам то дете, уснуло, полуонесвешћено, како спава на њеном нејаком рамену. То дете без капе, без заштите, међу издувним гасовима, то дете које до подне вероватно већ добије температуру од врелине и дехидрације и ко зна чега. И људи моји – није ми добро кад то видим, истински ми није добро. А не знам шта да предузмем. Знате ли ви? Имате ли неку идеју? Ко је надлежан за овај случај? Ноћу, у кафићима, на улицама, то дете се вуче по диму или спава на парчету картона, у кутији за ципеле као нежељени псић. Ако пада снег, то дете, недовољно обучено, дрхти у нечијим рукама, немајући свест о томе шта га је снашло и у каквом се то свету родило. А шта му се дешава код куће, то не могу ни да знам, ни да наслутим. Тренутно, једино што видим, то је да беба од једва годину дана сатима спава насред раскрснице, на сунцу које немилосрдно пржи. Колико ја знам, од тако нечега мало дете може да изгуби и живот; свако од тако нечега може да изгуби живот. А ако се овај живот изгуби, за то нико неће ни сазнати, јер су велике шансе да овај животић нигде није ни регистрован. Мој мачак више постоји од овог детенцета, јер има свој пасош, свој лични документ и своју докторку која једном годишње дође да му, намрштеном, удари вакцину.

Просјаци постоје свуда у свету, знам ја то, постоје чак и у богатим скандинавским земљама, лично сам их видела, али тамо је то ствар њиховог избора. Социјална помоћ је доступна и нико не мора да буде просјак, осим ако сам одлучи да своје месечно социјално следовање пропије за недељу дана. Осим тога, постоји и јасно дефинисан закон: деца се у сврхе прошње не смеју користити. Могуће да такав закон постоји и код нас, али више је него очигледно да га се нико не придржава.

Шта би се могло урадити? Прописати санкцију, рецимо? Претпоставимо да је санкција одузимање деце од неодговорних родитеља. Сад би ми вероватно сваки социјални радник казао: а где ћемо са свом том децом? Е па не знам. То није мој проблем, то је ваш проблем. Промените распоред приоритета, за почетак.

Нећу више да читам ни о каквом новом чудотворном министру Делта капа шта-ти-ја-знам, нећу да се радујем ниједном успеху репрезентације, нећу да гледам Нолета, нећу да гласам, нећу ништа да вам верујем и нећу уопште ни да вас слушам, а још мање да вас гледам како закопчавате своја одела и крећете ка говорници, све док ово детенце полако али сигурно издише на раскрсници. И док је то тако нико више не би требало ни да вас слуша, ни да вас гледа, ни да вам указује било какво поверење.

Тај уморни, унапред на пропаст осуђени живот, није бирао да се роди. Дошао је на свет и изведен је ту, пред моју шофершајбну. Можда га ви не видите од затамњених стакала, од пратећих ротационих светала, можда су рамена бодигардова сувише широка, немам појма, али гвирните мало наоколо, усудите се и пустите срце да ради. Док не видим неког у листеру како се за говорницом расплакао због оног детета и лупио шаком о сто, месна заједница Козара може слободно да заборави на мене и листић уопште не мора да ми шаље.

Свака патетична формулација у овом тексту намерно је таква, поштовани читаоче. Док се ви евентуално згражавате над патетиком, оно детенце управо испушта душу, само да знате.