Dve metafore o medu

Gornji Milanovac - Ko s medom radi, mora prste da osladi. Ovo je česta metafora za blagajnike kojima se, brojeći svakodnevno tuđi novac, pokoja novčanica neodoljivo "zalepi" za prste. Budu li uhvaćeni - zna se. Ali, mogu se prsti medom i drugačije osladiti.
Tridesetogodišnjaci Dejan Milošević i Vladimir Krstović često ovih dana ližu prste umazane medom. Mala moba komšija: Nataša i Jasmina odvajaju saće od ramova iz 60 košnica, dve centrifuge neprekidno vrte Mihailo i Saša, Dejan priskače gde god zapne, a Vladimir se maje oko roštilja. Kanta za kantom se puni, biće više od hiljadu kilograma. Nikakva metafora - o medu je reč.

Dejanov otac Miroslav je iz rodnih Šarana otišao u grad. Dejan i njegov drugar i ortak u poslu Vladimir, rođeni u gradu, vratili su se u Šarane i, košnicu po košnicu, sagradili čitav pčelinji grad.

- Mada je kiša skratila bagremovu pašu za četiri dana, naše pčele su valjano uradile posao. Više od tone bagremovog meda će, uskoro, na tržište. Imamo kupce navikle na kvalitetan prirodni med, trenutna cena je od 250 do 300 dinara za kilogram. Trista hiljada samo od bagrema nije za bagatelu - računaju mladi, pismeni pčelari.

Dejan i Vladimir planiraju proširenje pčelinjaka; posao im ide od ruke, šteta da ostanu na 60 društava. Zadovoljni onim što su pčele učinile sa bagremom, spremaju im, krajem juna, nagradno putovanje u okolinu Zrenjanina "da se slade suncokretom". Potom im sledi još jedna dobra paša da se pripreme za zimu.

- Neću ostati samo na pčelama. Već imam hiljadu stabala kruške viljamovke, biće ih dogodine još najmanje dve hiljade. Pogledajte, imam i vinograd sa dvesta čokota, iako u našem kraju vinogradarstvo nema nikakvu tradiciju. Iduće godine ga proširujem na dva hektara. Učitelj u ovom poslu mi je Božo Aleksandrović iz Vinče kod Topole, najvoćarskijeg sela Srbije - planira Dejan da oplodi svaki pedalj očevine.

Miloševića imanje u Šaranima je lep primer mnogim mladim "građanima" koji još troše roditeljski džeparac po kafićima, bez mnogo nade za pristojan posao i platu u gradu. Poučno kako da mnoga zamrla sela u ovom kraju ponovo ožive. A, dvojica mladih ljudi imaju samo jednu želju: da im država omogući ne samo da ližu prste dok prazne košnice, već i da jedu med koji proizvedu. E, ovo je druga metafora koja se da lako prevesti na svakom razumljiv jezik - da žive od svoje proizvodnje. Da žive dobro i pošteno.