Две метафоре о меду

Горњи Милановац - Ко с медом ради, мора прсте да ослади. Ово је честа метафора за благајнике којима се, бројећи свакодневно туђи новац, покоја новчаница неодољиво "залепи" за прсте. Буду ли ухваћени - зна се. Али, могу се прсти медом и другачије осладити.
Тридесетогодишњаци Дејан Милошевић и Владимир Крстовић често ових дана лижу прсте умазане медом. Мала моба комшија: Наташа и Јасмина одвајају саће од рамова из 60 кошница, две центрифуге непрекидно врте Михаило и Саша, Дејан прискаче где год запне, а Владимир се маје око роштиља. Канта за кантом се пуни, биће више од хиљаду килограма. Никаква метафора - о меду је реч.

Дејанов отац Мирослав је из родних Шарана отишао у град. Дејан и његов другар и ортак у послу Владимир, рођени у граду, вратили су се у Шаране и, кошницу по кошницу, саградили читав пчелињи град.

- Мада је киша скратила багремову пашу за четири дана, наше пчеле су ваљано урадиле посао. Више од тоне багремовог меда ће, ускоро, на тржиште. Имамо купце навикле на квалитетан природни мед, тренутна цена је од 250 до 300 динара за килограм. Триста хиљада само од багрема није за багателу - рачунају млади, писмени пчелари.

Дејан и Владимир планирају проширење пчелињака; посао им иде од руке, штета да остану на 60 друштава. Задовољни оним што су пчеле учиниле са багремом, спремају им, крајем јуна, наградно путовање у околину Зрењанина "да се сладе сунцокретом". Потом им следи још једна добра паша да се припреме за зиму.

- Нећу остати само на пчелама. Већ имам хиљаду стабала крушке виљамовке, биће их догодине још најмање две хиљаде. Погледајте, имам и виноград са двеста чокота, иако у нашем крају виноградарство нема никакву традицију. Идуће године га проширујем на два хектара. Учитељ у овом послу ми је Божо Александровић из Винче код Тополе, највоћарскијег села Србије - планира Дејан да оплоди сваки педаљ очевине.

Милошевића имање у Шаранима је леп пример многим младим "грађанима" који још троше родитељски џепарац по кафићима, без много наде за пристојан посао и плату у граду. Поучно како да многа замрла села у овом крају поново оживе. А, двојица младих људи имају само једну жељу: да им држава омогући не само да лижу прсте док празне кошнице, већ и да једу мед који произведу. Е, ово је друга метафора која се да лако превести на сваком разумљив језик - да живе од своје производње. Да живе добро и поштено.