Kamata u Srbiji sedam puta veća nego u Španiji

Često se čuje da trenutna opozicija, ona oličena u DS i LDP, još ne može da nađe svoju temu nakon što su stranke vlade uzele temu EU i krenule u rešavanje kosovskog pitanja. Nije ovo samo rezultat nesnalaženja – teško da će u dogledno vreme opet biti tako zamamne i politički izdašne teme na kojoj se može živeti i biti na vlasti godinama, kao što je u dvehiljaditim bila EU. U primedbi o nemanju teme ima i malo kod nas već tradicionalnog shvatanja politike kao veštine marketinga u kojoj je najvažnije kratkotrajno skrenuti pažnju do nekih izbora i odmah zatim zaboraviti na sva obećanja i predizborne parole.

Zato bi za sve, pa i za opoziciju, možda bilo bolje da se od marketinga i velikih tema okrenu malim temama. Jedna od njih mi je nedavno privukla pažnju kad sam potpisivao ugovor o dozvoljenom minusu u jednoj domaćoj banci. Cifra o kamati mi je bila zanimljiva: nominalna kamatna stopa na ovaj mali kredit je 33%, dok je efektivna neverovatnih 43,74% godišnje. Učinilo mi se da su ovi brojevi, koji umalo nisu prešli 50%, neuobičajeno veliki. I onda sam se raspitao kako stoje stvari sa ovom kamatom. U Srbiji je ova kamata daleko veća nego u svim okolnim državama i državama Evrope. U Sloveniji je ova kamata 8,78%, u Hrvatskoj 11,53%, a u poslovično uređenoj Finskoj 4,68%, dok u manje uređenoj Španiji takođe nije velika – 4,89%.

Otkud onda to da je u Srbiji ova kamata skoro 7 puta veća nego u Španiji? Na ova pitanja bankari i ekonomisti obično samouvereno odgovaraju da je to zbog inflacije koja je u Srbiji veća od 10%, da je plasman kredita u Srbiji rizičniji i da Srbija ima slabiji kreditni rejting. Ovi argumenti se nikada ne produbljuju, iako na prvi pogled, ili bolje drugi, ne deluju ubedljivo: na primer, inflacija nije deo kamate, već se rata usklađuje sa kursom evra nezavisno od visine kamate ako je kredit indeksiran u evrima. Građani Srbije jednako uredno vraćaju kredite kao i u okolnim zemljama. Čak ni treći razlog ne stoji. Kako je jedno vreme bilo u velikoj modi pričati o kreditnim rejtinzima zemalja, ja sam stekao utisak da se kamata na međubankarskom tržištu (EURIBOR) menja od zemlje do zemlje i da je u tome razlog naše zle sudbine, ali posle sam saznao da EURIBOR ima fiksnu vrednost u svim transakcijama.

Drugim rečima, ako odbacimo halapljivost kao motiv – sa čim će se bankari sigurno složiti – jedino razumno objašnjenje za ovolike kamate jeste, po meni, želja bankara da nas opomenu da ne brinemo dovoljno o uslovima i okruženju u kome živimo. Da u stvari nismo dovoljno odužili svoj dug društvu. Pošto je to neka vrsta luksuza, na taj luksuz mora da se plati neka vrsta poreza. Zbog toga imamo visoke kamate, one su opomena da živimo u društvu nerazvijene demokratije. A to košta: ko neće da plati na demokratskom mostu, platiće na nedemokratskoj ćupriji i to s kamatom.

Eto to bi mogla biti prava tema za sve naše stranke, a pogotovo za opoziciju koja se još uvek određuje poštapalicama „građanska” i „demokratska”. Umesto da traže pogodan marketinški motiv za kratkotrajno skretanje pažnje, poput nedavnog poziva Čedomira Jovanovića na ujedinjenje svih otcepljenih nekadašnjih delova DS i same DS, ili neprimerenog kukanja zbog moguće smene beogradske vlasti – što je savršeno normalna stvar, što se dobro vidi i iz toga što je potpuno legalna i u skladu sa važećim demokratskim procedurama – „demokratske” stranke bi mogle zaista da se pozabave malim pitanjima od kojih zavisi život građana. I podrška bi odmah stigla i bez marketinga i velikih tema. Niko nije lud da radi protiv sebe.