Kada strip postane film

San Sebastijan – U prilično ispodprosečnom glavnom takmičarskom programu 61. San Sebastijan festivala, jedan film je zablistao. Oštroumna satirična komedija „Kej D’Dorsej“ francuskog veterana, maestra Bertrana Tavernijea, zasnovana na popularnom istoimenom stripu koji je u nastavcima izlazio u jednim francuskim dnevnim novinama.

 Baš kao i strip i Tavernijeov film je inspirisan delima francuskog Ministarstva inostranih poslova. Svaka sličnost sa bivšim ministrom Dominikom de Vilpenom, otelotvorenim u liku glumca Tjerija Lermita, je uočljivo namerna, a čitav serijal njegovih dogodovština, uključujući tu i mutne finansijske veze između francuskog političkog establišmenta i frankofonske Afrike, izaziva iskren smeh u gledalištu.

U Tavernijeovom viđenju zdanje ministarstva na Kej D’Orseju, sa impresivnim prostorijama, elegantnim starinskim pariskim kancelarijama u kojima moderna elektronska i kompjuterska oprema deluje kao čist kič-višak, prava je kuća za stres. Haos vlada na sve strane. Treba što bolje opslužiti ambicioznog ministra, u filmu nazvanog Aleksandar de Tejar Vorms, visokog čoveka impresivne pojave i stila, veoma privlačnog ženama. Preplanuo, sa gustom sedom kosom i atletske građe, on vreba svoj trenutak na svetskoj političkoj sceni, potajno se čak nadajući Nobelovoj nagradi za mir, naročito posle svog „istorijskog“ govora u UN (direktna asocijacija na čuveni govor De Vilpena iz 2003, kada se suprotstavio ratnim planovima Bušove administracije u vezi sa Irakom).

Ministar De Tajar Vorms vodi svoj rat za osvajanje sveta, pridržavajući se svetog trojstva svakog uspešnog diplomate: legitimitet, lucidnost i efikasnost, jer iskreno smatra da je njegovo bivstvovanje u visokoj politici potpuno besmisleno ukoliko je samo ograničeno na domaći teren. Zato je njegov tim, a naročito pisac njegovih govora, lični sekretar Artur Vlamink (odlična izvedba Rafaela Personasa), svakodnevno u pravoj ludnici. Njegov šef misli da može da utiče na sudbinu sveta, ali ga stalno prati inercija tipičnog tehnokrate. I na tom dualizmu, Bertran Tavernije žustro i dinamično plete satiričnu čipku koja uveseljava.

Od filmova koji se takmiče za „Zlatnu školjku“, vredi još izdvojiti i špansku demonsku ljubavnu priču „Kanibal“ Manuela Martina Kuenka, o ubici iz senke, najprestižnijem krojaču iz Granade koji se hrani ljudskim mesom, nesvestan prirode svojih gnusnih dela, sve do trenutka dok ne sretne devojku Ninu (čiju je sestru već pojeo) i u ime ljubavi spozna svoju grešnu dušu. Kuenkov film je izvanredno snimljen, a autor čitavu ovu kanibalsku priču direktno vezuje za mračnu prošlost katoličke crkve u Španiji.

Meksički film „Klub sendvič“ Fernanda Ejmbkea, topla je priča o odnosu majke i sina tinejdžera koji tek počinje da spoznaje sopstvenu seksualnost, u kojoj se majka teško miri sa spoznajom da će njen sin uskoro odrasti i otići iz njenog gnezda. Velike topline, ali i humora ima i u novom filmu Davida Truebe „Lako je živeti zatvorenih očiju“, priči o profesoru engleskog jezika koji obožava „Bitlse“, i to toliko da se tokom 1966. godine odlučio da po svaku cenu porazgovara lično sa Džonom Lenonom o mnogim važnim životnim pitanjima. Lenon je te godine u španskoj Almeriji, u vreme lične krize kada je odlučio da napusti „Bitlse“ uveren da bi mogao da postane glumac, snimao film sa Ričardom Lesterom. Španski profesor (odlična uloga Havijera Kamare) u Lenonu vidi simbol slobode i nade i opčinjen njegovim pesmama ne vidi oko sebe zemlju punu očaja, ali i nade da će bolja budućnost ipak jednom doći.