Када стрип постане филм

Сан Себастијан – У прилично исподпросечном главном такмичарском програму 61. Сан Себастијан фестивала, један филм је заблистао. Оштроумна сатирична комедија „Кеј Д’Дорсеј“ француског ветерана, маестра Бертрана Тавернијеа, заснована на популарном истоименом стрипу који је у наставцима излазио у једним француским дневним новинама.

 Баш као и стрип и Тавернијеов филм је инспирисан делима француског Министарства иностраних послова. Свака сличност са бившим министром Домиником де Вилпеном, отелотвореним у лику глумца Тјерија Лермита, је уочљиво намерна, а читав серијал његових догодовштина, укључујући ту и мутне финансијске везе између француског политичког естаблишмента и франкофонске Африке, изазива искрен смех у гледалишту.

У Тавернијеовом виђењу здање министарства на Кеј Д’Орсеју, са импресивним просторијама, елегантним старинским париским канцеларијама у којима модерна електронска и компјутерска опрема делује као чист кич-вишак, права је кућа за стрес. Хаос влада на све стране. Треба што боље опслужити амбициозног министра, у филму названог Александар де Тејар Вормс, високог човека импресивне појаве и стила, веома привлачног женама. Преплануо, са густом седом косом и атлетске грађе, он вреба свој тренутак на светској политичкој сцени, потајно се чак надајући Нобеловој награди за мир, нарочито после свог „историјског“ говора у УН (директна асоцијација на чувени говор Де Вилпена из 2003, када се супротставио ратним плановима Бушове администрације у вези са Ираком).

Министар Де Тајар Вормс води свој рат за освајање света, придржавајући се светог тројства сваког успешног дипломате: легитимитет, луцидност и ефикасност, јер искрено сматра да је његово бивствовање у високој политици потпуно бесмислено уколико је само ограничено на домаћи терен. Зато је његов тим, а нарочито писац његових говора, лични секретар Артур Вламинк (одлична изведба Рафаела Персонаса), свакодневно у правој лудници. Његов шеф мисли да може да утиче на судбину света, али га стално прати инерција типичног технократе. И на том дуализму, Бертран Таверније жустро и динамично плете сатиричну чипку која увесељава.

Од филмова који се такмиче за „Златну шкољку“, вреди још издвојити и шпанску демонску љубавну причу „Канибал“ Мануела Мартина Куенка, о убици из сенке, најпрестижнијем кројачу из Гранаде који се храни људским месом, несвестан природе својих гнусних дела, све до тренутка док не сретне девојку Нину (чију је сестру већ појео) и у име љубави спозна своју грешну душу. Куенков филм је изванредно снимљен, а аутор читаву ову канибалску причу директно везује за мрачну прошлост католичке цркве у Шпанији.

Мексички филм „Клуб сендвич“ Фернанда Ејмбкеа, топла је прича о односу мајке и сина тинејџера који тек почиње да спознаје сопствену сексуалност, у којој се мајка тешко мири са спознајом да ће њен син ускоро одрасти и отићи из њеног гнезда. Велике топлине, али и хумора има и у новом филму Давида Труебе „Лако је живети затворених очију“, причи о професору енглеског језика који обожава „Битлсе“, и то толико да се током 1966. године одлучио да по сваку цену поразговара лично са Џоном Леноном о многим важним животним питањима. Ленон је те године у шпанској Алмерији, у време личне кризе када је одлучио да напусти „Битлсе“ уверен да би могао да постане глумац, снимао филм са Ричардом Лестером. Шпански професор (одлична улога Хавијера Камаре) у Ленону види симбол слободе и наде и опчињен његовим песмама не види око себе земљу пуну очаја, али и наде да ће боља будућност ипак једном доћи.