Njegošev rođendan

Utisak je da u srpskoj kulturi i javnom govoru postoji previše apriorno zaštićenih ličnosti. Ima tu i umetnika kojima su opštepripisani dar, pa i pamet, koje nisu imali, pa čak i ubica koje smo sebi nametnuli kao sinonime moralnosti. Tek, previše je onih u koje se javno ne sme posumnjati a da to ne nosi izvestan rizik za kritičara i veliki automatski otpor sredine. Sama nemogućnost da se neki takav autoritet na bilo koji način dovede u pitanje, čisto zbog slobode govora i bez obzira na to da li bi takav pokušaj bio dublje opravdan, kazuje dovoljno o meri zrelosti, slobodoumnosti, fleksibilnosti i osavremenjenosti ove kulture. Rečju, o njenom konzervatizmu, idolopoklonstvenosti i mentalnoj inerciji.

U „najzaštićenije” ličnosti u tom smislu spada svakako i Petar PetrovićNjegoš. Njegova dela i dalje čine jednu od osnova našeg obrazovnog sistema i srazmerno su veoma retko čitana u novom kontekstu,a takva stalna rekontekstualizovanja bi trebalo da budu neophodna u svakoj iole razvijenoj kulturi.NedovoljnomNjegoševomdovođenjuu pitanje svakako doprinosi i njegova dodatna, vanknjiževna težina. Naime, opus Petra IIPetrovića, a pre svega „Gorski vijenac”, u poslednjih dvadeset i pet godina je uveliko zloupotrebljavan za opravdanje raznih nacionalnih rabota. Da ne ulazimo u to koliku štetu trpi samo to delo – jer reč je ipak o vrlo talentovanom piscu – od svih onih njegovih poklonika koji ga predoslovnim čitanjem a ponekad i zloupotrebom nesvesno svode na svojevrsni etnogenetski pesnički priručnik na osnovu kog se tumači narod, neku vrstu istoriografskog dokaza, socijalno-operacionalizovani klasik, svojevrsnu zbirku poslovica odnosno „našku” kreativno-patrijarhalnu preteču priručnika za svakodnevicu kakav je,,Put kojim se ređe ide” M. Skota Peka.

Njegoš je ove godine ponovo u žiži interesovanja naše najšire javnosti. Povod je u činjenici što je rođen pre dvesta godina. S jedne strane, dušu dalo za proslavu, ali s druge izgleda da država ne da novac za prigodni naučni skup „Njegoš u svom i našem dobu”. Neko,tek donekle upućen,u tome bi mogao prepoznati izvesnu sklonost progresivizaciji ovog društva. Jer zaista, ukoliko se hoće u uvid u kulturu uključiti promišljanje duha vremena, ne bi trebalo uložiti ni dinara u dotični jubilej. Da ova tvrdnja ne bi ispala nepotkrepljena, koliko je Petrović pisao u Cajtgajstu jasno je kad se njegovo delo uporedi s delima njegovih najizvrsnijih savremenika, na primer Edgara Alana Poa ili Volta Vitmana. Bez obzira na tošto je Njegoševo delo stvarano u uslovima okupacije od Turaka, te je trebalo da posluži i za odbrambeno raspirivanje nacionalne svesti, kao jedino pouzdan posle svega ostaje tekst sam, previše ideološki crno-beo ako je „Gorski vijenac” u pitanju, i poetička upoređenja. I dok je Vitman pisao narativnu i radikalno inovativnu poeziju koja je imala ogroman uticaj na (post)modernu, a Edgar Alan Po utirao, između ostalog, osnove žanrovima detektivskih i horor-narativa, latinoameričkog magijskog realizma, američkog eksperimentalnog ludizma i nemačkog ekspresionizma,Njegoš je kreirao poetiku koja će uticati jedino na srpske i crnogorske nacionalno zainteresovane pesnike sa prelaza iz dvadesetog u devetnaesti vek. Možda je ovakav pristup u lokalnim uslovima radikalan, ali ako Srbija i srpska kultura hoće da se modernizuju, kako izmeniti parametre ako ne na radikalan način?

E sad, žalosno je što teško da je išta od takvih razloga vodilo nacionalnu vlast da ne podrži dovoljno raskošnu proslavu dvestotog Njegoševog rođendana, pa su s te strane mogli i da je podrže. Kada se pogleda u šta je ulagan novac i kakva su interesovanja srpske Vlade, pre će biti da je razlog u političkoj podobnosti – forsiranju godišnjice Rimljanina Konstantina na uštrb one odveć nacionalnog vladike, ili nezameranju Crnogorcima. Ili, a to će možda još i najpre biti, u najjačem „oružju” svih naših vlasti – mentalnoj inerciji.