Његошев рођендан

Утисак је да у српској култури и јавном говору постоји превише априорно заштићених личности. Има ту и уметника којима су општеприписани дар, па и памет, које нису имали, па чак и убица које смо себи наметнули као синониме моралности. Тек, превише је оних у које се јавно не сме посумњати а да то не носи известан ризик за критичара и велики аутоматски отпор средине. Сама немогућност да се неки такав ауторитет на било који начин доведе у питање, чисто због слободе говора и без обзира на то да ли би такав покушај био дубље оправдан, казује довољно о мери зрелости, слободоумности, флексибилности и осавремењености ове културе. Речју, о њеном конзерватизму, идолопоклонствености и менталној инерцији.

У „најзаштићеније” личности у том смислу спада свакако и Петар ПетровићЊегош. Његова дела и даље чине једну од основа нашег образовног система и сразмерно су веома ретко читана у новом контексту,а таква стална реконтекстуализовања би требало да буду неопходна у свакој иоле развијеној култури.НедовољномЊегошевомдовођењуу питање свакако доприноси и његова додатна, ванкњижевна тежина. Наиме, опус Петра IIПетровића, а пре свега „Горски вијенац”, у последњих двадесет и пет година је увелико злоупотребљаван за оправдање разних националних работа. Да не улазимо у то колику штету трпи само то дело – јер реч је ипак о врло талентованом писцу – од свих оних његових поклоника који га предословним читањем а понекад и злоупотребом несвесно своде на својеврсни етногенетски песнички приручник на основу ког се тумачи народ, неку врсту историографског доказа, социјално-операционализовани класик, својеврсну збирку пословица односно „нашку” креативно-патријархалну претечу приручника за свакодневицу какав је,,Пут којим се ређе иде” М. Скота Пека.

Његош је ове године поново у жижи интересовања наше најшире јавности. Повод је у чињеници што је рођен пре двеста година. С једне стране, душу дало за прославу, али с друге изгледа да држава не да новац за пригодни научни скуп „Његош у свом и нашем добу”. Неко,тек донекле упућен,у томе би могао препознати извесну склоност прогресивизацији овог друштва. Јер заиста, уколико се хоће у увид у културу укључити промишљање духа времена, не би требало уложити ни динара у дотични јубилеј. Да ова тврдња не би испала непоткрепљена, колико је Петровић писао у Цајтгајсту јасно је кад се његово дело упореди с делима његових најизврснијих савременика, на пример Едгара Алана Поа или Волта Витмана. Без обзира на тошто је Његошево дело стварано у условима окупације од Турака, те је требало да послужи и за одбрамбено распиривање националне свести, као једино поуздан после свега остаје текст сам, превише идеолошки црно-бео ако је „Горски вијенац” у питању, и поетичка упоређења. И док је Витман писао наративну и радикално иновативну поезију која је имала огроман утицај на (пост)модерну, а Едгар Алан По утирао, између осталог, основе жанровима детективских и хорор-наратива, латиноамеричког магијског реализма, америчког експерименталног лудизма и немачког експресионизма,Његош је креирао поетику која ће утицати једино на српске и црногорске национално заинтересоване песнике са прелаза из двадесетог у деветнаести век. Можда је овакав приступ у локалним условима радикалан, али ако Србија и српска култура хоће да се модернизују, како изменити параметре ако не на радикалан начин?

Е сад, жалосно је што тешко да је ишта од таквих разлога водило националну власт да не подржи довољно раскошну прославу двестотог Његошевог рођендана, па су с те стране могли и да је подрже. Када се погледа у шта је улаган новац и каква су интересовања српске Владе, пре ће бити да је разлог у политичкој подобности – форсирању годишњице Римљанина Константина на уштрб оне одвећ националног владике, или незамерању Црногорцима. Или, а то ће можда још и најпре бити, у најјачем „оружју” свих наших власти – менталној инерцији.