Ljudi su me grlili posle „Galeba”

Jasna Đuričić, jedna od naših najboljih glumica, ostavila je proteklog vikenda bitefovsku publiku bez daha tumačeći kompleksni lik Čehovljeve Irine Nikolajevne Arkadine u čudesnoj predstavi „Galeb” koju je režirao Tomi Janežič u produkciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Ova dramska umetnica raskošnog talenta već narednog četvrtka, 10. oktobra, pojaviće se pred novosadskom publikom premijerno u svom novom scenskom liku: Galine u drami „Šekspir u Kremlju” Iva Štivičića u režiji Lenke Udovički na sceni „Jovan Đorđević” SNP-a, koji je ovaj projekat realizovao u koprodukciji sa pozorištem „Ulisis” sa Briona. U međuvremenu prezaposlena Jasna Đuričić sa predstavama „Galeb” i „Prst”, rađenom do drami Doruntine Baše, u režiji Ane Tomović, gostuje na 53. MESS-u.

Za vas je pozorišna sezona uveliko počela. Radili ste i tokom leta punim intenzitetom. Koliko je naporno iz večeri u veče biti neko drugi?

Navikli smo na intenzivan tempo i rad. Nekako mi je ušlo u krv da iz večeri u veče igram različite junakinje, odnosno pisce. Posle prošlogodišnjeg brionskog iskustva sa predstavom „Odisej”, kada smo posle premijere imali zaredom iz večeri u veče deset repriza, shvatila sam da nije nimalo lako igrati jednu istu junakinju toliko puta za redom. Taj princip mi zapravo ne odgovara. Još uvek nije kod nas ni zaživeo. Ovako, kada se ubacujete u druge okolnosti svake večeri, čoveku nije dosadno.

Predstava „Šekspir u Kremlju” bavi se ljudima koji su spremni da se zarad moći i vlasti odreknu sebe. Čini se da ova drama direktno zadire u našu stvarnost?

Komad „Šekspir u Kremlju” govori o staljinističkom vremenu, gde je svako svakoga potkazivao, gde je korupcija bila ogromna, gde se zarad vlasti radilo sve i svašta. To je toliko danas nažalost blisko i nama i celom svetu. Čoveka zaboli spoznaja da je običan čovek neprestano u raljama nekih pojedinaca koji su iznad, koji upravljaju firmom, državom, svetom. Komad priča o ljudskoj pohlepi, pokvarenosti. Ivo Štivičić je vešto skrojio komad. Jako lako piše, replika mu je pitka, na duhovit način progovara o ozbiljnim stvarima, čime postiže snažniji efekat.

Gluma je velika šansa da postanete bolji čovek jer se iznutra neprestano širite. Vi tvrdite da sa svojim junakinjama rastete. Kako?

Kada se na temeljan način bavite stvarima, sve ostaje u vama. Velika sreća je kada se bavite dobrim piscima. Nemoguće je da njihova misao  ne prođe kroz vas, da vas na neki način ne promeni. Nije ništa novo da umetnost čini čoveka boljim. Moja privilegija je da se bavim umetnošću i što imam sreće da se bavim pravim štivom u pozorištu. Zagovornik sam dobre priče, zanima me dobar sadržaj. Kad to postoji onda imate mnogo toga da kopate i da date. Da se zapitate i o svetu, i o sebi pre svega. Za mene je najvažnije da ne prestanem da se pitam.

Svojim heroinama ipak ne volite da  sudite, već se trudite da im date svetlost. Možete li baš svaki njihov postupak opravdati?

Ne volim da sudim, lik koji radim za mene nije imaginarna, izmišljena osoba, čak i kada je pitanju potpuna mašta piščeva. I kada je mašta u pitanju, to je napisano u odnosu na nešto što je autora isprovociralo da se sa njim pozabavi. O likovima koje igram volim da mislim da su to ljudi od krvi i mesa, koji su tu oko mene, koje znam. Kada mislite o nekom junaku kao o običnom čoveku, drugačije ga sagledavate kao glumac. Da biste mogli da ga tumačite morate da shvatite njegove i ružne i lepe stvari. Svi smo na to navikli i to radili i u životu. Stalno se predstavljamo u nekakvom drugom svetlu, igramo neprestano nekakve uloge u javnom životu. Svi bismo da smo lepi, dobri, nevini. To naravno nije tako. Svi smo mi na ovaj svet došli kao dobri, a sticajem okolnosti nekome se dešava ovo, nekome ono. Kroz lik preuzimaš nečije stavove, braniš ih. Moraš biti jako obavešten o onome što braniš, u odnosu na to šta taj čovek misli, radi. To doprinosi  činjenici da, zapravo, stalno produbljuješ sebe.

Živimo u vremenu kada je nepoželjno pokazivati emocije. Loše je biti spontan. Vi ipak nesebično dajete emocije sa scene?

Trudim se da sačuvam to što ja jesam.I po cenu svega. Kako u životu, tako i na sceni. Borim se za emociju baš zato što je toliko malo, što je potisnuta i iz našeg života, i sa scene i sa filma. Ne znam čime bismo mi umetnici trebali drugim da se bavimo, jer ako svedemo stvari na nešto da je prizemno, svakodnevno, šta možemo očekivati od drugih. Emocija stiže do čoveka mnogo pre reči. Mnogo je reči svuda oko nas, a ništa se ne kazuje. Emocija je jako sredstvo, to proveravam na svakoj predstavi. Publika me je volela i ranije, ali posle „Galeba”, pa i posle „Prsta” ljudi dolaze da me pozdrave i ništa mi ne kažu, samo me zagrle. I to mi se evo dešava nebrojeno puta. Ne treba mi ništa drugo. Svoj zadatak sam ispunila.

----------------------------------------------

Narodno pozorište je Gordijev čvor

Svi umetnici polažu mnogo nade u Ivana Tasovca, novog ministra kulture. Koja su konkretno vaša očekivanja?

Poštujem rad Ivana Tasovca. Posle godina i godina imamo čoveka kojem pripada to mesto. E sada, nadam se da će uspeti da rešava stvari na način kako je to radio u svojoj Filharmoniji. Istovremeno sam svesna da je to sada nadzor nad čitavom kulturom jedne države. Da je tu gomila problema i da ne zna od čega da krene, ali mislim da bi mogle osnovne stvari da se reše. Kada je pozorišna umetnost u pitanju da se dovede do kraja priča o čuvenom zakonu o pozorištu. Dopala mi se misao Dejana Mijača koji je rekao da ukoliko Tasovac uspe da reši probleme Narodnog pozorišta da je na pravom putu jer je to Gordijev čvor srpske kulture. Mislim da to jeste tako. Puno pozorišne prašine je palo na naše kuće u umetničkom smislu. Znam da je nepopularno da se priča, ali mnogo je zapuštenih glumaca, reditelja. U profesionalnom smislu. Prisutna je bahatost, sveopšta razočaranost, rezignacija. Mržnja naspram drugog čoveka, zavist, ljubomora. Koliko ko ima novca, koliko ko zarađuje, snima, potpuno udaljavanje od sebe, od svog posla, od puta kada si bio mlad, u smislu gde si želeo da stigneš. Sve je isprljano. Naravno, to je rezultat svih ovih godina, ali mislim da je zadatak umetnika da se sačuva. Ne samo umetnika, već i svakog čoveka da ne dopušta da nas sve toliko zaprlja.