Nada da će Nemačka promeniti politiku u EU

Nemci su rekli šta misle: ekonomsko-finansijska politika zasnovana na konceptu da se prvo štedi i odriče a tek onda novac troši dovela je Angelu Merkel i njene demohrišćane do najboljeg izbornog rezultata od ujedinjenja dve Nemačke 1990. godine. Nemcima se jednostavno sviđa to što im se kancelarka ponaša kao nemačka domaćica, koja ne razmišlja o zaduživanju već isključivo o štednji, i što to isto nameće celoj Evropskoj uniji. Ideja da prvo štede pa onda ulažu sviđa im se, iako to u savremenoj ekonomiji nema mnogo smisla pa se tako došlo do paradoksa da bogata Nemačka u odnosu na ostatak EU najmanje ulaže u infrastrukturu, nauku i istraživanja, a to su ključni sektori za razvoj svake zemlje.

To što se Nemcima sviđa Merkelina ekonomska i evropska politika, ne znači da je ostatak Unije presrećan s njom. Štaviše, najbolje o tome govori podatak da je minulih pet godina čak 19 evropskih lidera otišlo u opoziciju i to uglavnom zbog posledica evropske dužničke krize ali i „spasonosne” ekonomsko-finansijske politike EU koja je dovela do velikog osiromašenja građana. Desničari su smenjivali levičare, levičari desničare, ali je pod pritiskom Frankfurta i Brisela, evropska ekonomska i finansijska politika ostala ista.

Zbog toga mnogi širom EU se nadaju da će to što nemačke  demohrišćane od apsolutne parlamentarne većine deli pet mesta u Bundestagu uticati na to da uskoro bar tračak socijaldemokratskih ideja postane deo politike vlade u Berlinu. Iako nemačke socijaldemokrate imaju gorko iskustvo „velike koalicije” 2005-2009. posle koje su izgubili milione glasova, mnogi su uvereni da će ipak doći do crno-crvene koalicije za koju je, prema anketama, čak 48 odsto Nemaca.

Međutim, čini se da „veliku koaliciju” još više priželjkuju ostale države evrozone koji se nadaju da bi SPD mogao da ublaži kancelarkin rigorozni kurs štednje u EU. Zbog toga ih je obradovalo to što je predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc izjavio da „tu politiku Merkelova neće moći više da vodi” uz apel da „ozbiljno uzme u obzir socijalne muke ljudi u Evropi”. Ova izjava pobudila je nade širom EU jer se ovaj nemački socijaldemokrata, u slučaju formiranja velike koalicije, već pominje kao mogući nemački član Evropske komisije, koji bi čak bio i predsednik Evropske komisije.

Da dosadašnja ekonomsko-finansijska politika nametnuta svim državama evrozone nailazi na žestok otpor građana, najbolje svedoči ovonedeljni primer iz Portugalije gde je partija premijera Pedra Pasoša Koelja doživela dramatičan poraz na lokalnim izborima. Iako se zove Socijaldemokratska partija, premijerova stranka je konzervativna i nema ništa od tradicije evropske socijaldemokratije, pri čemu su zbog strogih mera štednje birači politički iskalili bes nad njihovim kandidatima u većim gradovima i većinski dali glas opozicionoj Socijalističkoj stranci.

Samo minule dve godine aktuelna ekonomska politika EU je dovela do dramatičnih promena u političkim slikama evropskih zemalja pri čemu sve karakteriše jedno – sve veću podršku građana dobijaju stranke svojevrsne alternative, koje se protive aktuelnom sistemu i dominatnoj evropskoj politici. Tako u Grčkoj ultralevičarska koalicija Siriza beleži rekordnu popularnost od 29,5 odsto, dok je neonacistička „Zlatna zora” uživala podršku od čak 14,5 odsto sve dok njen pristalica nije osumnjičen da je 17. septembra ubio 34-godišnjeg muzičara i antifašističkog aktiviste Pavlosa Fisasa. Međutim, ova krajnje desničarska stranka i sa aktuelnim padom na 8,5 odsto podrške birača i dalje je treća politička snaga u zemlji, popularnija od nekad moćnog socijalističkog Pasoka.

Na talasu istog nezadovoljstva evropskim kursom, Pokret „Pet zvezda” komičara Bepa Gripa je osvojio 25,5 odsto glasova na italijanskim izborima, stranka „Pravi Finci” 19,1 odsto na finskim izborima 2011, PVV Herta Vildersa 10 odsto na holandskim izborima, dok je čak i u Nemačkoj „Alternativa za Nemačku” umalo preskočila izborni cenzus od pet odsto. Da kritičari EU i njenog ekonomskog kursa dobijaju na zamahu i u ekonomski stabilnim zemljama svedoče minuli izbori u Austriji gde je Slobodarska partija Hajnc-Kristijana Štrahea osvojila više od 20 odsto glasova glasova, a „Tim Štronaha” oko šest odsto.

Ova ekspanzija stranaka, koje se uglavnom protive aktuelnim političkim sistemima širom EU, podstaknuta je pre svega narastajućem osećaju građana da, bez obzira koga birali, ništa se ne menja. Zbog toga mnogi u EU sve nade polažu u promenu nemačke politike. Jer ukoliko ne dođe do te promene, političari će samo dokazati koliko je američki filozof Noam Čomski vraški u pravu kada govori o „realno postojećoj kapitalističkoj demokratiji” u kojoj prebogate i moćne finansijske institucije zanima samo smanjenje državnog deficita, dok građane zanima otvaranje radnih mesta. U takvoj obesmišljenoj demokratiji, bez obzira šta narod misli i želi, vlade podižu poreze i nalažu štednju, kojom se samo zatvaraju radna mesta u nastojanju da se sanira deficit, odnosno sačuva profit bogatih.

I ovaj zaključak Čomskog se ne može odbaciti nekom uobičajenom ocenom da je on „ostrašćeni antiglobalista”. Jednostavno, evidentno je da izbori širom Evrope bivaju obesmišljeni. Izuzev, možda, nemačkih.