Evropska sramota

Najmanje dve decenije ponavlja se isti ritual: kada se dogodi tragedija sa imigrantima koji pokušaju da se „splavovima meduza” dočepaju južnih obala Evrope, mediji podsete na njihovu sudbinu a političari i birokrate Evropske unije ponovo otvore raspravu o tome ko je odgovoran.

Simbol kalvarije očajnika koji su dali sve što imaju ne bi li se iskrcali na kopno svih njihovih nadanja postalo je najjužnije italijansko ostrvo Lampeduza, prva odrednica pored koje kormilari koji trguju sudbinama imigranata pokušavaju da iskrcaju svoje tovare.

Od 1999. više od 200.000 ljudi iz Afrike i Azije se, bežeći od ratova, siromaštva i gladi, iskrcalo na Lampeduzi – 22.000 od početka ove godine.

Procena je da je od 1988. njih najmanje 19.000 stradalo pokušavajući da se dokopa obala Evrope!

Lampeduza je simbol evropske sramote. „Koliko treba da bude groblje mog ostrva?”, napisala je u februaru, iritirana gluvoćom italijanskih i evropskih vlasti, gradonačelnica Lampeduze u pismu poslatom u Brisel.

U EU traje potmuli rat – čija je odgovornost za to. Južne članice EU godinama uzalud pokušavaju da problem s imigrantima postave na agendu Brisela.

„Brisel bi trebalo da dođe na Lampeduzu”, piše „Korijere dela sera” podsećajući da su imigranti briga svih. Od svakih 1.000 stanovnika u Švedskoj su devet imigranti, u Nemačkoj šest, u Holandiji 4,5 a u Italiji samo jedan.

Ta statistika potvrđuje da je Italija samo odskočna daska imigrantima koji prežive talase. Idu dalje, upravo ka Švedskoj, Nemačkoj, Holandiji – zemljama koje odbijaju predlog da EU pažljivije prati kretanje imigranata po kontinentu.

Severne članice monotono ponavljaju: Ne možemo da im dopustimo da se naseljavaju po Stokholmu, Berlinu, Amsterdamu... Savet Evrope je neposredno pred tragediju Lampeduze ponovo optužio Italiju da je magnet imigrantima zbog „neodgovarajućih sistemskih odgovora”.

Povremene polemike, opšta ravnodušnost – koja je sada za prvu pratilju dobila cinizam. Kako objasniti odluku Rima da stradalima posthumno dodele državljanstvo, a da preživele sprovedu u logor na Lampeduzi u kome je već najmanje 5.000 imigranata?

Podseća na stih ruske pesme: „Car Nikolaj izdal manifest, mertvima sloboda, živima arest”.

Pritisnuta strahovima i krizom, Evropa se zatvara. Nema odgovor na dilemu da li je prioritet spasavanje života nesrećnika ili je najvažnija zaštita granica. Politika, to jestnedostatak politike, zatvara krug hipokrizije u kome će se ponovo neke nove desetine ili stotine udaviti.

Mare nostrum, naše more, pripada svim mediteranskim zemljama a one na njegovom severu mahom su u EU, što logično znači da je to problem čitave Unije. Ali, rešenja za evropsku verziju azijskih „ljudi iz čamaca” nema.

Naše more ostaje njihovo groblje.