Rat i mir

Ako je mogao predsednik države nedavno da napiše za novine članak o svojim impresijama sa putovanja u Italiju, što ne bih mogla i ja, zar ne? Šta, pa, meni fali?

Dakle, da citiram predsednika: Put za Italiju protekao je bez problema. Poleteli smo u zakazano vreme. Mislim, lako mi je da sad sama nastavim, kad već imam ovako inspirativan početak. To zna svaki pisac. Prva rečenica je najvažnija. Ma, kad sam već uzela dve, da uzmem i treću, neće da smeta. Na aerodromu svečani doček za srpsku delegaciju, što je još jedan od pokazatelja da Srbija ima prijatelje i na Istoku i na Zapadu. Sve potpisujem, mene je dočekao šofer Karlo i delovao je skroz prijateljski. Doduše, ćutali smo više-manje čitavim putem od Bolonje do Modene, jer je njegov engleski bio otprilike kao i moj italijanski, ali, ćutali smo na izuzetno prijateljski način.

E sad, tu se negde predsednik i ja razilazimo u aktivnostima, jer je on išao u Rim, važnim državničkim poslovima, a ja u gradić po imenu Karpi, na simpatičan i vrlo posećen književni festival. I sve je to bilo fino uprkos neumornoj kiši, jer Italija, kao što znamo, lepo izgleda i kad kiša pada. Nego, o nečem drugom želim da vam ispričam. Ako sam mislila da ništa ne može da me iznervira u tolikoj meri kao beskonačna pitanja domaćih novinara o takozvanom ženskom pismu, grdno sam se prevarila. Ima nešto što me nervira još više. To su pitanja inostranih novinara, a upućena piscu koji dolazi iz Srbije. Baš njih briga, naime, šta ja pišem, o čemu pišem i kako pišem. Njih zanima samo jedna stvar, a to je rat. Dajte nam malo tog rata! Šta mislite o ratu? Da li pišete o ratu? Da li su svi ti poremećeni međuljudski odnosi u vašim pričama izazvani ratnim zbivanjima? Imate li utisak da su junaci vaših knjiga zapravo žrtve rata i Miloševićevog režima? Ne pišete o ratu? Pa zašto? Kako možete da ne pišete o ratu? Taj vaš rat je mnogo uticao i na sve nas u okruženju, nije to samo vaš rat više, manite nas tih ljubavnih pričica, kažite vi nama hoće li skoro neki novi rat, ima li nagoveštaja? Da li se osećate dovoljno slobodno da pišete o svemu o čemu želite? Ima li uopšte smisla pisati o bilo čemu – nakon rata? Izvadih onaj nož iz zuba i skrpih kakvo-takvo mucajuće opravdanje.

Posle ovog osobenog književnog događaja, kao što je i red, otišli smo na ručak. Fino neko vince, u tom kraju oko Modene čuveno, malo vuče na našu „širu”, i uz to sasvim zadovoljavajuće torteline, u raznim bojama i sa raznovrsnim sirevima punjene. Ali, avaj, nema mira ni dok jedemo torteline, koje se naprosto tope u ustima. Dajte, kažu, da još malo popričamo o tom ratu! Je l’ znate, pita me jedan od ljubaznih domaćina, da je jedna naša autorka nedavno napisala knjigu o tome zašto je i kako ćerka Ratka Mladića izvršila samoubistvo jer nije mogla da podnese očevu krivicu? Ma nemojte, stvarno!? Mora da je knjiga veoma uverljiva! Dobro, kažem ja, gucnuvši prethodno onaj „lambrusko” (tako se, naime, ta njihova „šira” zove), hajde da pričamo o ratu. Ako bih sad, recimo, samo o ratu razmišljala, ja ne bih više nikad želela da dođem u Italiju, jer bih samo mislila na to kako ste pustili da nas iz tog vašeg Avijana bombarduju, a verujte mi, uopšte mi nije bilo prijatno to bombardovanje. I šta vi iz Avijana imate protiv mene? Mislim, što ste mene bombardovali, da vas ja lepo pitam? Šta sam vam se ja zamerila? Pa nismo mi, kažu oni. Pa niste, al’ ste pustili njih. Italijani poćutaše, pa rekoše, ma manite to, nego šta biste za desert, može li jedan divan čokoladni mus? E, može, odlično. A je l’ bi vam pasovao i espreso? Kako da ne bi, pa nezamislivo je biti u Italiji a ne popiti espreso! I tako udarismo po kafici i slatkišima.

I da završim takođe citatom iz predsednikovog italijanskog dnevnika. Odlični italijanski espreso. Sve to jeste lepo, ali moram priznati da mi je draža ona naša obična domaća, srpska kafa. Ja priznajem da i dalje preferiram kapučino, ali predsednikovu poentu razumem. I sukladno tome, odoh da pristavim jednu, domaću.