Рат и мир

Ако је могао председник државе недавно да напише за новине чланак о својим импресијама са путовања у Италију, што не бих могла и ја, зар не? Шта, па, мени фали?

Дакле, да цитирам председника: Пут за Италију протекао је без проблема. Полетели смо у заказано време. Мислим, лако ми је да сад сама наставим, кад већ имам овако инспиративан почетак. То зна сваки писац. Прва реченица је најважнија. Ма, кад сам већ узела две, да узмем и трећу, неће да смета. На аеродрому свечани дочек за српску делегацију, што је још један од показатеља да Србија има пријатеље и на Истоку и на Западу. Све потписујем, мене је дочекао шофер Карло и деловао је скроз пријатељски. Додуше, ћутали смо више-мање читавим путем од Болоње до Модене, јер је његов енглески био отприлике као и мој италијански, али, ћутали смо на изузетно пријатељски начин.

Е сад, ту се негде председник и ја разилазимо у активностима, јер је он ишао у Рим, важним државничким пословима, а ја у градић по имену Карпи, на симпатичан и врло посећен књижевни фестивал. И све је то било фино упркос неуморној киши, јер Италија, као што знамо, лепо изгледа и кад киша пада. Него, о нечем другом желим да вам испричам. Ако сам мислила да ништа не може да ме изнервира у толикој мери као бесконачна питања домаћих новинара о такозваном женском писму, грдно сам се преварила. Има нешто што ме нервира још више. То су питања иностраних новинара, а упућена писцу који долази из Србије. Баш њих брига, наиме, шта ја пишем, о чему пишем и како пишем. Њих занима само једна ствар, а то је рат. Дајте нам мало тог рата! Шта мислите о рату? Да ли пишете о рату? Да ли су сви ти поремећени међуљудски односи у вашим причама изазвани ратним збивањима? Имате ли утисак да су јунаци ваших књига заправо жртве рата и Милошевићевог режима? Не пишете о рату? Па зашто? Како можете да не пишете о рату? Тај ваш рат је много утицао и на све нас у окружењу, није то само ваш рат више, маните нас тих љубавних причица, кажите ви нама хоће ли скоро неки нови рат, има ли наговештаја? Да ли се осећате довољно слободно да пишете о свему о чему желите? Има ли уопште смисла писати о било чему – након рата? Извадих онај нож из зуба и скрпих какво-такво муцајуће оправдање.

После овог особеног књижевног догађаја, као што је и ред, отишли смо на ручак. Фино неко винце, у том крају око Модене чувено, мало вуче на нашу „ширу”, и уз то сасвим задовољавајуће тортелине, у разним бојама и са разноврсним сиревима пуњене. Али, авај, нема мира ни док једемо тортелине, које се напросто топе у устима. Дајте, кажу, да још мало попричамо о том рату! Је л’ знате, пита ме један од љубазних домаћина, да је једна наша ауторка недавно написала књигу о томе зашто је и како ћерка Ратка Младића извршила самоубиство јер није могла да поднесе очеву кривицу? Ма немојте, стварно!? Мора да је књига веома уверљива! Добро, кажем ја, гуцнувши претходно онај „ламбруско” (тако се, наиме, та њихова „шира” зове), хајде да причамо о рату. Ако бих сад, рецимо, само о рату размишљала, ја не бих више никад желела да дођем у Италију, јер бих само мислила на то како сте пустили да нас из тог вашег Авијана бомбардују, а верујте ми, уопште ми није било пријатно то бомбардовање. И шта ви из Авијана имате против мене? Мислим, што сте мене бомбардовали, да вас ја лепо питам? Шта сам вам се ја замерила? Па нисмо ми, кажу они. Па нисте, ал’ сте пустили њих. Италијани поћуташе, па рекоше, ма маните то, него шта бисте за десерт, може ли један диван чоколадни мус? Е, може, одлично. А је л’ би вам пасовао и еспресо? Како да не би, па незамисливо је бити у Италији а не попити еспресо! И тако ударисмо по кафици и слаткишима.

И да завршим такође цитатом из председниковог италијанског дневника. Одлични италијански еспресо. Све то јесте лепо, али морам признати да ми је дража она наша обична домаћа, српска кафа. Ја признајем да и даље преферирам капучино, али председникову поенту разумем. И сукладно томе, одох да приставим једну, домаћу.