Bebi PDV i NVO

U dosadašnjoj javnoj polemici oko ukidanja poreza na dodatu vrednost na proizvode za bebe (nadalje bebi PDV), vlada Srbije je pokušala da svoje odbijanje ukidanja tog poreza odbrani sa tri argumenta. Objasniću kako sva tri mogu da se obore.
(1) Prvi argument kaže da porez ne može da se ukine zato što nije precizno definisano kojim se socijalnim slojevima time pomaže. To nije tačno. Uopšte govoreći, za PDV je karakteristično da direktno različito pogađa različite potrošačke grupe, a tek onda indirektno različite socijalne slojeve. Ako, recimo, povećate porez na cene bioskopskih karata, to više pogađa one koji idu redovno u bioskop. Međutim, visoka cena bioskopskih karata ipak više pogađa lošije stojeće, a manje ili nimalo bolje stojeće, jer se pojedinci sa višim prihodima lakše odlučuju da potroše 250 dinara za bioskop. Isto je i sa bebi PDV: ako ga ukinete, najviše koristi imaće porodice i žene sa najmanjim primanjima.

Da vlada ne stoji ozbiljno iza ovog argumenta, vidi se po najnovijoj poreskoj reformi unutar koje je predložila ukidanje PDV na računare i računarsku opremu, kupovinu prvog stana, smanjenje poreza na prenos vlasničkih prava nepokretne imovine za 50 odsto i ukidanje akciza na voćne sokove. Da li je vlada prethodno precizno ustanovila da ukidanje ili smanjenje poreza ide isključivo u korist jedne socijalne grupe, recimo, lošije stojećih? Da li bolje stojeći ne kupuju računare i prve stanove ili ne piju voćne sokove? Ili će roditelji prilikom kupovine ovih proizvoda morati u prodavnicama da pokazuju kolika su im primanja da bi prodavac najpre utvrdio kom socijalnom sloju pripadaju, a onda odlučio da ih oslobodi poreza? Naravno da nije. Celo objašnjenje nema nikakvog smisla, osim da se javna diskusija skrene s teme i pitanje skine s dnevnog reda.

(2) Drugi argument kaže da ukidanje bebi PDV uopšte ne bi dovelo do sniženja cena bebi proizvoda, nego bi one ostale iste. Vlada kao da zna da bi se proizvođači i prodavci bebi proizvoda ponašali ekonomski neracionalno. Sniženje poreza uvek vodi do sniženja cena, jer prodavci time imaju šanse da prodaju više i zarade više. Jedini slučaj kada ukidanje poreza ne mora da vodi do sniženja cene jeste ukidanje poreza na dobro za kojim postoji neelastična tražnja ili da u toj industrijskoj grani postoji monopol. (Dobra za kojima postoji neelastična tražnja su dobra koja nemaju supstitute, zbog čega su potrošači primorani da kupuju ta dobra.)

Bebi proizvodi su dobra za kojima naizgled postoji neelastična tražnja: ako se beba rodila, ne možete da kažete da joj nećete kupovati pelene, odeću i hranu samo zato što su ti proizvodi skupi. Ako spadate u grupu lošije stojećih, odreći ćete se drugih stvari, ali ćete kupovati pelene i kašice. Međutim, neelastična tražnja je u mnogim slučajevima samo uslovno takva. Zbog raznovrsnosti proizvoda i konkurencije u grani, tražnja za bebi proizvodima je, u stvari, elastična. Ako ne možete da priuštite fensi "paloma" pelene od 1.000 dinara, kupovaćete neke nebrendirane po nižoj ceni. Konkurencija će otuda primorati proizvođače i prodavce da snize cene ako se ukine porez.

Čak i ako bi pretpostavili da za bebi proizvodima postoji savršeno neelastična tražnja, proizvođač bi opet mogao da zaključi kako mu se i dalje isplati da snizi cene bebi proizvoda ukoliko se na njih ukine porez. Jer, možda će porodice sa bebama morati da kupuju skupe bebi proizvode, ali se, kao posledica visokih cena, mnogi pojedinci uopšte neće odlučiti da zasnuju porodice i rađaju decu, iako bi to mogli kad bi bebi proizvodi bili jeftiniji. Proizvođač je tada na gubitku, jer mu se smanjuje potencijalno tržište. Država i društvo su takođe na gubitku, jer se u društvu snižava stopa nataliteta i društvo stari.

(3) Čak i poslednji argument po kome je predlog zakasnio i treba da sačeka budžet za 2008. godinu može da se obori. Budžet se reguliše zakonom i po pravilu se menja najmanje jednom godišnje. Nema razloga da se ne menja i pet puta ako je potrebno. Pošto se vlada pokazala neosetljivom za probleme lošije stojećih porodica sa decom, a stranke u Skupštini su zauzete rešavanjem teritorijalnih pitanja i nemaju vremena da vrše pritisak na vladu, jedini način je da se vlada vaninstitucionalno primora da ukine bebi PDV. Nevladine organizacije koje su pokrenule ovo pitanje sada imaju šansu da pokažu da li u političkom sistemu Srbije igraju važnu ulogu i da li su sposobne da motivišu građane da se kroz neprekidne građanske pritiske i proteste izbore za ono što misle da im pripada.

Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu