Zoran Perović i njegove grede

Ostra na Bukoviku – Već je poklekao srednji hrastov stub na severnoj strani koji vek i po drži brvnaru na Bukoviku, pobegao iz ležišta pa sve teže drži ćeramidu, pa je nagnuta kuća, sklopljena još 1860. godine, davno postala opasna za čeljad. Pod tim krovom, dve sobice i ognjište gde su doskora bile verige, zanoći i na oprezu spava petoro Perovića.

– Kad mi u goste dođe sestra Vesna sa decom poučim je da, ako čuje kako nešto škripi, odmah beži napolje – kaže Zoran Perović, glava trošne kuće.

Seoski nadničar iz Ostre i ranjenik iz rata na Kosmetu štedi svaki dinar, ali ne može sam da pobedi nemaštinu. Otkako se vratio iz vojske, evo već je petnaesta, nikad nije seo u kafanu ni popio pivo, ali nikako novu kuću da otpočne. Stalno je nešto preče, a godine odmiču.

– Tek zimus kupio sam kandilo, slavimo Svetog Jovana. Ni tanjire nismo imali – kaže Zoran za „Politiku”.

Ovde, na zapadnoj padini Bukovika, s njim su ostareli roditelji Milka i Miomir, brat Vlade koji je bolešljiv i ne ide od kuće, i drugi brat Rade, nadničar kao i Zoran. Sestre Lela i Zorica žive u Čačku, Vesna je udata u Mojsinje, ali nikome od njih ne pretiče.

Za Zorana smo saznali iz usputne priče o jednom siromahu iz Ostre koji pešice ide u 22 kilometra udaljeni Čačak, jer štedi novac da bi počeo kuću. Dvared je, veli, iz Čačka doneo džak od 40 kilograma koncentrata za krave, o levom ramenu („Ne menjam rame, samo sam na pola puta stao da se odmorim”). Sedam kilometara je do Mrčajevaca, odakle ponekad kolicima dovozi brašno i stočnu hranu, za kravu, dvoje junadi i nekoliko ovaca.

Pripoveda da je pre četiri leta krenuo da prikuplja materijal za novu kuću. Kupio je 3.000 crepova, 900 blokova, 1.200 opeka i 10.000 komada cigle. Dalje, ni makac.

– Od aprila uginulo nam je šest ovaca, a grad je pobio svu letinu. Hteo bih malo da se sredim, stvorim porodicu, ali mi neka sila brani – kazao je mladi čovek i pustio suzu.

Stid ga je da traži pomoć, a dobro bi mu došla neka prijateljska ruka. On ne očekuje mnogo: gvožđe, cement, grede za krov i majstora koji to ume da sklopi, a prosta radna snaga došla bi iz sela, na mobu. I sklonište za stoku je pri padu pa domaćin, i kad bi dobio još kravu ili dve, ne bi imao gde da ih veže. Šta mu je sad preče, kuća ili štala?

– Ne mogu da se odlučim – reče čovek.

Ovaj težak se, sa bratom, grčevito bori za opstanak. Rade za 1.500 dinara dnevno šta im se ponudi, preksinoć su u 11 uveče došli kući iz seče drva na Bukoviku. Iz nadnice se često vraćaju sa džakom umesto novca i napamet znaju cene: onaj sa 25 kilograma brašna za hleb košta 1.300, a vreća sa 40 kilograma koncentrata za krave 1.800 dinara.

Zoran ponavlja da stalno misli na stub u brvnari koji je popustio, a jedna greda već mu je dovoljno zagorčala život. U proleće 1999. bio je strelac u PVO Vojske SRJ, na položaju kod Prizrena.

– Rekli su nam, prvo, da tu branimo zemlju od terorista, a onda su jedne večeri javili da je počeo rat. Nas petorica konačili smo u nekoj kući kad nas je NATO avion zasuo kasetnim bombama. Prvo pukne jedna, pa onda još pet za njom. Moj drugovi odmah su pobegli napolje a ja sam dužio „strelu” i dok sam se okrenuo da je uzmem, na glavu mi je pala greda. Utonuo sam u mrak i dva dana ležao u komi, u poljskoj bolnici. Srećom, izvukao sam se – kaže naš sagovornik.

Tokom vazdušnih napada na jedinice naše Vojske na Kosmetu, Perović je dvojicu ranjenih drugova iz jedinice na leđima preneo sa položaja u pozadinu, i jednog vojnika iz okoline Leskovca, koji je nažalost bio smrtno pogođen hicem iz snajpera.

– Rat nikome nije doneo dobro, to je jedna opšta tuga. Ali, i ovakav život, dan i komad, velika je muka – kaže Zoran Perović iz Ostre.

 -----------------------------------------------------

Telefon za pomoć porodici Perović

Naši čitaoci koji žele da pomognu Zoranu Peroviću i njegovim ukućanima to mogu da učine dogovorom sa ovom porodicom putem telefona 063 – 725 – 59 – 18. Ako je Zoran na radu javiće se majka Milka.