Ne lomite mi ordenje

Čukundedo, junače, zaista si, krvareći, prelazio Albaniju, ali šta će mi tvoj orden? Pradedo, možda si bio u Radničkom bataljonu, negde oko Užica, ali, žalim – ne treba mi tvoja spomenica, samo skuplja prašinu.

Da li smo klonuli duhom ili džepom kada budzašto ordenje naših predaka? Ili je reč i o šupljem duhu i o bušnom džepu. Verovatno nam se dedovi okreću u grobu, jer albanske i partizanske spomenice zbog kojih su jurišali, gladovali, krvarili i umirali, prodajemo za sitniš, na otpadu istorije.  

Ali, to smetlište prošlosti, savršeno odslikava moralno stanje vremena sadašnjeg. Bez obzira na to da li ordenje stoji izloženo na prodaju u antikvarnicama ili se „valja” preko interneta. Mada, silne spomenice mogu da se nađu i po buvljacima. I to onoliko.

Nije to pitanje ideologije, jer su srpski vojnici koji su prelazili Albaniju, ili partizani, koji su 1941. godine odlazili u šumu, ratujući protiv fašizma, jednako verovali u ideale i borbu za slobodu. Da li je moguće da je, prilikom rasprodaje porodične srebrenine, kao opšte mesto ne samo makro već i mikroekonomije, zaista najmanje vredno ordenje? Možemo li se odreći nečeg drugog na ovu skupoću? Polovnog automobila, recimo? Ma, kakvi. 

Albanska spomenica je čak jeftinija od partizanske. Valjda je partizanska kvalitetnije izrade. Ali, obe spomenice se ipak u toj perverznoj tržišnoj utakmici dobro kotiraju. Medalja borca iz Drugog svetskog rata, sasvim je bezvredna, košta tek nekoliko evra. Ali, za hleb i mleko, sasvim dovoljno.

Šta tek da kažu Rusi čiji sovjetski orden za hrabrost, za krvavljenje u Staljingradu ili Kurskoj bici, može u Srbiji da se kupi za sedam evra?

Bilo je heroja koji su prodavali svoje ordenje sami, jer su heroji upali u herojsku bedu. Nisu to, dakle, činili samo njihovi grešni potomci. Kako god bilo, prodaja časti je izraz bede, dokaz materijalnog ili moralnog sunovrata.

Ako se složimo da albanske i partizanske spomenice vrede tek nekoliko „crvenih”, sada treba pronaći način da se uspostavi način kako izliti, a potom podeliti ravnogorske spomenice. Ali tu postoji sitan problem: ne zna se ko bi ih delio. Možda Radoš Bajić ili Nebojša Glogovac, koji igra Dražu u seriji „Ravna Gora”?

I Tito je nekada bio božanstvo, ali crveno. Kasnije njegove biste nisu vredele ni dinara, pa su zauzimale silna mesta po magacinima mesnih zajednica ili domova kulture.

Ali, ima ovde jedno zrnce iracionalne utehe. Bez obzira bile one albanske, partizanske ili četničke, njih najviše traže antikvari iz inostranstva. Dakle, možda je rastu izvoza u trećem kvartalu doprineo eksport davno prohujalog junaštva.