Izložba za Ginisa

Kragujevac – Šta sve može da se vidi na jednoj fotografiji? Odsjaj ljubavne strasti u zenici oka, nesreća i patnja što lica mučenika krive u bolnu grimasu, tuga u srcu kad se ruše celi gradovi i radost u duši kad je most sagrađen. Zasvođen bleskom aparata u rukama majstora, svaki tren života postane večnost, neizbrisivi trag života i trajanja. A, kad se na jednom mestu nađe 18.735 fotografija, onda je to ne samo puki zbir životnih trenutaka, već čitava istorija jednog mesta i ljudi koji su ga gradili, ali i percepcija onih koji tek treba da stvaraju budućnost.

Upravo toliko fotografija će, ovog Vidovdana, tačno u 12 sati, u hali gradskog sajmišta, izložiti veteran srpske fotografije, Kragujevčanin Radoje Milivojević.

– Prezadovoljan sam, jer nije mala stvar sačuvati toliko fotografija, posebno u vremenu kada moderna tehnologija nameće drugačiji način rada. Ali ja nikad nisam zaboravio reči svog učitelja, koji mi je još pre pola veka rekao da arhiviram sve što napravim. Možda ovo za mene i nije velika stvar, ali sigurno jeste za Kragujevac, jer na ovim fotografijama je istorija grada – kaže Milivojević, potvrđujući za naš list da niko u svetu dosad nije izložio ovoliki broj fotografija na jednom mestu.

Na fotografijama će se videti i trenutak silaska prvog "fiće" sa trake, prvi "jugo" koji je krenuo put Amerike, zgrade kojih više nema, odavno preminuli političari koji su prodefilovali kroz Kragujevac, a kuriozitet izložbe je taj što je najveći broj fotografija urađen u crno-beloj tehnici. Takvih će biti 16.929, a ostale su u boji i one koje je Milivojević uradio digitalnim aparatom.– Posebno sam ponosan na svoje crno-bele fotografije. Ne znam da li ih neko ima toliko, a ja imam više od milion negativa. Trebalo je sve to sačuvati. Lako je danas, kad postoje računari i diskovi – veli Rade, koji u svojoj kući čuva i više od pedeset starih kamera i foto-aparata, a najstarija je velika salonska kamera sa mehom iz 1888. godine.

Pre nego što je postao majstor fotografije, Rade je bio šegrt. Počeo je još 1953. kod fotografa Vladimira Markovića i njegove žene Darinke. Zanat je pekao tri godine, a iz tog perioda, kako kaže, nikad neće zaboraviti jednu stvar.– I sad osećam kako mi bridi obraz od šamara koji mi je lupila majstorica. Stalno mi je govorila da ne stežem olovku za retuširanje, a ja je nisam primetio kad je stala iza mene da proveri da li sam je poslušao. No, sad znam da je to bio roditeljski prekor, bez koga ne bih postao ovo što jesam – kaže Milivojević.

Rade je radio za sve novine koje su izlazile u Jugoslaviji, posebno je pratio sport, a od 1959. je stalni foto-reporter kragujevačkog nedeljnika "Svetlost". Osećaj privrženosti mu je naložio da izložba bude otvorena na dan kad je ova novinska kuća i osnovana, na Vidovdan 1935. godine.

Tokom karijere Rade je doživeo na desetine zanimljivih situacija, a u sećanju mu je naročito ostala ona koje se zbila na dan smrti Josipa Broza Tita.– "Radnički" je igrao utakmicu protiv "Teteksa" za ulazak u prvu ligu. Pred kraj utakmice, golman gostiju Lazarov udari našeg Savu Paunovića bez lopte, pa kad sam mu zamerio, on me teško opsuje. Mene to iznervira, uđem na teren, pa ga tresnem teškim ruskim objektivom marke "snajper". Posle toga nastane opšti haos, ceo stadion navija za mene, sve se trese, a Tito već umro. Samo što to niko nije znao – priča Rade.