Изложба за Гиниса

Крагујевац – Шта све може да се види на једној фотографији? Одсјај љубавне страсти у зеници ока, несрећа и патња што лица мученика криве у болну гримасу, туга у срцу кад се руше цели градови и радост у души кад је мост саграђен. Засвођен блеском апарата у рукама мајстора, сваки трен живота постане вечност, неизбрисиви траг живота и трајања. А, кад се на једном месту нађе 18.735 фотографија, онда је то не само пуки збир животних тренутака, већ читава историја једног места и људи који су га градили, али и перцепција оних који тек треба да стварају будућност.

Управо толико фотографија ће, овог Видовдана, тачно у 12 сати, у хали градског сајмишта, изложити ветеран српске фотографије, Крагујевчанин Радоје Миливојевић.

– Презадовољан сам, јер није мала ствар сачувати толико фотографија, посебно у времену када модерна технологија намеће другачији начин рада. Али ја никад нисам заборавио речи свог учитеља, који ми је још пре пола века рекао да архивирам све што направим. Можда ово за мене и није велика ствар, али сигурно јесте за Крагујевац, јер на овим фотографијама је историја града – каже Миливојевић, потврђујући за наш лист да нико у свету досад није изложио оволики број фотографија на једном месту.

На фотографијама ће се видети и тренутак силаска првог "фиће" са траке, први "југо" који је кренуо пут Америке, зграде којих више нема, одавно преминули политичари који су продефиловали кроз Крагујевац, а куриозитет изложбе је тај што је највећи број фотографија урађен у црно-белој техници. Таквих ће бити 16.929, а остале су у боји и оне које је Миливојевић урадио дигиталним апаратом.– Посебно сам поносан на своје црно-беле фотографије. Не знам да ли их неко има толико, а ја имам више од милион негатива. Требало је све то сачувати. Лако је данас, кад постоје рачунари и дискови – вели Раде, који у својој кући чува и више од педесет старих камера и фото-апарата, а најстарија је велика салонска камера са мехом из 1888. године.

Пре него што је постао мајстор фотографије, Раде је био шегрт. Почео је још 1953. код фотографа Владимира Марковића и његове жене Даринке. Занат је пекао три године, а из тог периода, како каже, никад неће заборавити једну ствар.– И сад осећам како ми бриди образ од шамара који ми је лупила мајсторица. Стално ми је говорила да не стежем оловку за ретуширање, а ја је нисам приметио кад је стала иза мене да провери да ли сам је послушао. Но, сад знам да је то био родитељски прекор, без кога не бих постао ово што јесам – каже Миливојевић.

Раде је радио за све новине које су излазиле у Југославији, посебно је пратио спорт, а од 1959. је стални фото-репортер крагујевачког недељника "Светлост". Осећај привржености му је наложио да изложба буде отворена на дан кад је ова новинска кућа и основана, на Видовдан 1935. године.

Током каријере Раде је доживео на десетине занимљивих ситуација, а у сећању му је нарочито остала она које се збила на дан смрти Јосипа Броза Тита.– "Раднички" је играо утакмицу против "Тетекса" за улазак у прву лигу. Пред крај утакмице, голман гостију Лазаров удари нашег Саву Пауновића без лопте, па кад сам му замерио, он ме тешко опсује. Мене то изнервира, уђем на терен, па га треснем тешким руским објективом марке "снајпер". После тога настане општи хаос, цео стадион навија за мене, све се тресе, а Тито већ умро. Само што то нико није знао – прича Раде.