Mališa se nerado odvaja od Živane

Zlatibor – Pomoći ostarelim ljudima u brdskim selima, biti im pri ruci kad ih, usamljene, briga mori i bolest muči – to je misija mladih volontera iz Čajetine koju, u poduhvatu organizacije „Zlatiborski krug“ nazvane „U ime starih“ a podržane od norveške ambasade, sprovode po udaljenim zlatiborskim selima. Oni, s mladalačkim poletom i željom da pomognu svraćaju do usamljenih staraca: obave im kakav kućni posao, nacepaju drva, nabave šta im treba, lek donesu, pa i porazgovaraju, dan im osmehom ulepšaju.

U tim razgovorima, opisuje nam Jagoda Jeremić, koordinatorka volonterskog servisa „Zlatiborskog kruga“, neretko slušaju sećanja starih.

– Upoznajući te divne stare ljude, u vreme kad je mnogim mladim teško da pronađu osobu „za ceo život“, saznajemo kako su oni u svoje mladalačko doba upoznavali voljene osobe. Ima tu lepih poučnih priča, slika drugog vremena, svako selo nosi nešto svoje. To su ljubavi i sudbine koje nas danas ostavljaju zapitanim zašto svoju slobodu odabira ne ostvarimo, zašto se ustručavamo da volimo kad nam je to dozvoljeno. Strpljenje i kompromis su recepti za dugotrajne brakove, a ljubav nekad dođe s godinama iako je u početku nema – zaključuje Jagoda navodeći pojedine primere.

U zlatiborskom selu Golovu živi Spasa Velanac, majka troje dece, baka petoro unučadi, ima i praunuke. Pričala je mladim volonterima o svojoj mladosti i udaji. „Bio je lep, zato sam se udala“, kazivala im je o svom, sada pokojnom, suprugu. Spasa je odrasla u obližnjim Rudinama u porodici punoj dece, uz osmoro braće i sestara. U njeno vreme devojke se nisu mnogo pitale za koga će se udati, stariji su odlučivali. Imala je sreće da joj se izabrani dopao. „A bio je jedini sin u roditelja, imao je sestre. Udali su me za njega jer je bio jedinac“, veli ona. Taj brak, zasnovan manje na dopadanju, više na želji da Spasa udajom pomogne svom ocu i porodici, uspešno se održavao godinama. Obogaćen je rođenjem ćerke i dva sina, potom i unučadi. Sada sa vidnom setom ova starica govori o tim minulim vremenima.

U Dobroselici volonterima su o sebi kazivali Mališa i Živana. Upoznali se nekad davno na seoskom vašaru, njihovoj ljubavi kumovala je Živanina tetka. Seća se Živana da je pristala da se uda za Mališu iako je tada imao 31 godinu, prilično za momka u to doba. Sada žive daleko od dece, upućeni jedno na drugo. Mališa se katkad onako erski našali: „Šteta što mi Živana ne radi u ministarstvu kad ovoliko voli da priča“. Ona povremeno, da bi koji dinar zaradila, odlazi u turistički centar Zlatibora da prodaje luč. On svoju babu, kako je zove, željno čeka. Nakon mnogo godina zajedničkog života provedenog u radu i sitnim radostima, nerado se jedno od drugog odvajaju.

Nesvakidašnju ispovest ispričala im je jedna ostarela Zlatiborka. Odrasla je u kući s puno dece, otac se više puta ženio. On je hteo da njenu stariju sestru uda u susedno selo i ugovorio prosidbu, ali je sestra pobegla od neželjenog braka jer je bila zaljubljena u drugog momka. Prosci su, ipak, došli pa je otac pozvao nju, mlađu ćerku. „Dao sam reč, jedna iz moje kuće se mora udati za ovog momka, svejedno koja“, seća se očevih reči. Pristala je, ne poznajući mladoženju, i potom s njim živela u slozi, dvoje dece i unuke dobila. „Bio mi je dobar“, kazuje sada, dodajući da su joj ljubav koja je ispočetka nedostajala godine donele u nekom drugom obliku.

Ovih dana deda Rašo iz Gostilja je ostao sam. Umrla mu je supruga Dobrinka, u 75. godini. Kad su ih volonteri ranije obilazili, njih dvoje su se uvek šalili i događaja iz mladosti rado sećali. Deda Raša deca redovno obilaze, ali njegov žal za Dobrinkom, koja je, kako kaže bila njegove oči, nikako ne prolazi.

Slične ispovesti pričali su i Zlatiborci Milorad, Dušanka, Zora, Mileva, Blagoje, Vida... Ljubav je i u njihovim sudbinama bila deo tradicije i običaja, a supružnici oslonac jedno drugom. Drvo se na drvo naslanja, a čovek na čoveka, kažu u ovom kraju.