Малиша се нерадо одваја од Живане

Златибор – Помоћи остарелим људима у брдским селима, бити им при руци кад их, усамљене, брига мори и болест мучи – то је мисија младих волонтера из Чајетине коју, у подухвату организације „Златиборски круг“ назване „У име старих“ а подржане од норвешке амбасаде, спроводе по удаљеним златиборским селима. Они, с младалачким полетом и жељом да помогну свраћају до усамљених стараца: обаве им какав кућни посао, нацепају дрва, набаве шта им треба, лек донесу, па и поразговарају, дан им осмехом улепшају.

У тим разговорима, описује нам Јагода Јеремић, координаторка волонтерског сервиса „Златиборског круга“, неретко слушају сећања старих.

– Упознајући те дивне старе људе, у време кад је многим младим тешко да пронађу особу „за цео живот“, сазнајемо како су они у своје младалачко доба упознавали вољене особе. Има ту лепих поучних прича, слика другог времена, свако село носи нешто своје. То су љубави и судбине које нас данас остављају запитаним зашто своју слободу одабира не остваримо, зашто се устручавамо да волимо кад нам је то дозвољено. Стрпљење и компромис су рецепти за дуготрајне бракове, а љубав некад дође с годинама иако је у почетку нема – закључује Јагода наводећи поједине примере.

У златиборском селу Голову живи Спаса Веланац, мајка троје деце, бака петоро унучади, има и праунуке. Причала је младим волонтерима о својој младости и удаји. „Био је леп, зато сам се удала“, казивала им је о свом, сада покојном, супругу. Спаса је одрасла у оближњим Рудинама у породици пуној деце, уз осморо браће и сестара. У њено време девојке се нису много питале за кога ће се удати, старији су одлучивали. Имала је среће да јој се изабрани допао. „А био је једини син у родитеља, имао је сестре. Удали су ме за њега јер је био јединац“, вели она. Тај брак, заснован мање на допадању, више на жељи да Спаса удајом помогне свом оцу и породици, успешно се одржавао годинама. Обогаћен је рођењем ћерке и два сина, потом и унучади. Сада са видном сетом ова старица говори о тим минулим временима.

У Доброселици волонтерима су о себи казивали Малиша и Живана. Упознали се некад давно на сеоском вашару, њиховој љубави кумовала је Живанина тетка. Сећа се Живана да је пристала да се уда за Малишу иако је тада имао 31 годину, прилично за момка у то доба. Сада живе далеко од деце, упућени једно на друго. Малиша се каткад онако ерски нашали: „Штета што ми Живана не ради у министарству кад оволико воли да прича“. Она повремено, да би који динар зарадила, одлази у туристички центар Златибора да продаје луч. Он своју бабу, како је зове, жељно чека. Након много година заједничког живота проведеног у раду и ситним радостима, нерадо се једно од другог одвајају.

Несвакидашњу исповест испричала им је једна остарела Златиборка. Одрасла је у кући с пуно деце, отац се више пута женио. Он је хтео да њену старију сестру уда у суседно село и уговорио просидбу, али је сестра побегла од нежељеног брака јер је била заљубљена у другог момка. Просци су, ипак, дошли па је отац позвао њу, млађу ћерку. „Дао сам реч, једна из моје куће се мора удати за овог момка, свеједно која“, сећа се очевих речи. Пристала је, не познајући младожењу, и потом с њим живела у слози, двоје деце и унуке добила. „Био ми је добар“, казује сада, додајући да су јој љубав која је испочетка недостајала године донеле у неком другом облику.

Ових дана деда Рашо из Гостиља је остао сам. Умрла му је супруга Добринка, у 75. години. Кад су их волонтери раније обилазили, њих двоје су се увек шалили и догађаја из младости радо сећали. Деда Раша деца редовно обилазе, али његов жал за Добринком, која је, како каже била његове очи, никако не пролази.

Сличне исповести причали су и Златиборци Милорад, Душанка, Зора, Милева, Благоје, Вида... Љубав је и у њиховим судбинама била део традиције и обичаја, а супружници ослонац једно другом. Дрво се на дрво наслања, а човек на човека, кажу у овом крају.