Ruski trijumf nad EU

Bitke oko Ukrajine su u toku Drugog svetskog rata bile među najsurovijim, a samo u jednoj od ukupno četiri bitke za ukrajinski grad Harkov poginulo je oko 300.000 ljudi. Naizmenično osvajanje Ukrajine od Sovjeta i Nemaca dovelo je do toga da je, na primer, baš Harkov bio čak 70 odsto uništen na kraju rata, dok je poginulo desetine hiljada njegovih žitelja. Iako ratova u Evropi danas više nema, ukrajinski „front” je i dalje jedno od poprišta borbe i to bezočne geostrateške borbe Zapada i Istoka.

To je postalo više nego očigledno u nedelji na izmaku kada su ukrajinske vlasti saopštile da obustavljaju pripreme za potpisivanje Sporazuma o pridruživanju s Evropskom unijom, koji je trebalo da bude potpisan na samitu Istočnog partnerstva EU u Viljnusu naredne nedelje. Šest godina pregovaran sporazum koji bi očvrsnuo veze Brisela i Kijeva je zasad pao u vodu. Pregovori su suspendovani a Ukrajina je saopštila da se okreće razgovorima o poboljšanju trgovinskih veza sa Rusijom, čime je na izvestan način rekla da ide ka ulasku u Carinsku uniju Rusije, Belorusije i Kazahstana.

Odmah je usledio pljusak međusobnih optužbi Rusije i EU. Dok je ruski predsednik Vladimir Putin optužio članice EU da su ucenjivale i pritiskale Ukrajinu time što su pomagale organizovanje demonstracija u Kijevu protiv odluke ukrajinske vlade, evropske diplomate su optužile Moskvu da je ucenjivala Kijev najavom da će blokirati izvoz ukrajinskih proizvoda u Rusiju. Talasu optužbi se priključio i predsednik Ukrajine Viktor Janukovič koji je rekao da je Evropa u mnogo navrata razočarala Ukrajinu, dok je ukrajinski premijer Mikola Azaraov za preokret Kijeva okrivio Međunarodni monetarni fond i njegovo pooštravanje uslova za davanje kredita Ukrajini.

U ovom prepucavanju nijedna strana nije slagala, jer se oko uticaja u ovoj zemlji od 46 miliona stanovnika, koja je na strateški važnoj poziciji između Zapada i Istoka, zaista koriste pretnje, obećanja, pritisci, ucene i uslovljavanja. I nijedna stranu ovde nije „nevina”.

Kako sada stvari stoje Rusija je zasad trijumfovala nad EU, kojoj je u minulih 23 godine od raspada Sovjetskog saveza ovo prvi veliki poraz na njenom istoku. Sadašnjom pobedom oko Ukrajine, Putin je na dobrom putu da uspešno obnovi sovjetsku sferu uticaja, budući da je prethodno u Carinsku uniju uveo Belorusiju i Kazahstan, a na sličnom putu su i Jermenija, Kirgistan i Tadžikistan, dok se Moldavija i Gruzija još odupiru ruskim pritiscima. Međutim, Ukrajina je zbog svoje veličine i položaja jedini džoker u kartaškoj igri Istoka i Zapada tako da je ona neophodna Putinu da bi zaokružio imperiju koja će se zvati Evroazijska ekonomska unija.

Zasad Janukovičev potez mogao bi da bude sudbonosan za prostor Ukrajine kao što je 1654. bila presudna odluka kozačkog vođe Bogdana Hmeljnickog koji je Pjerejaslavskim sporazumom prihvatio da kozačka država stvorena na teritoriji današnje Ukrajine bude pod zaštitom Carske Rusije što ju je dovelo da na kraju izgubi svoje nezavisnost i stopi se u rusku imperiju.

Ovaj zaokret je, međutim, poprilično uslovljen i greškama EU. Čak i u Poljskoj, u čijoj eliti uglavnom ne manjka antiruskog raspoloženja, priznaju da je EU pogrešila što je potpisivanje sporazuma uslovila puštanjem iz zatvora bivše ukrajinske premijerke Julije Timošenko. EU je time samo sebe postavila u centar sukoba ukrajinskih političara, a zbog ponosa ne može da ispravi ovu taktičku grešku tako što će naprasno da odustane od tog uslova. Osim toga, EU je ovim pogazila svoje evropske vrednosti i standarde, jer zna da puštanje Timošenkove neće naprasno stvoriti u Ukrajini pravni sistem koji ne boluje od „selektivne pravde”.

Ovonedeljni događaji sa Ukrajinom su pokazali i da privlačnost članstva u EU, kao jedan od najznačajnijih instrumenata „meke moći” Unije, ima svoje granice, naročito u trenutku kada je i sama EU i svojevrsnoj krizi identiteta. Lideri EU će morati da shvate da diplomatija „meke moći” zasnovana na metodu „štapa i šargarepe” ne funkcioniše u situacijama u kojima kao konkurentna ima „tvrdu” ekonomsko-finansijsku moć, kao što je Rusija ima u ukrajinskom slučaju. Evropski pristup naročito ne funkcioniše kada se u ubeđivanju ekonomski posrnule zemlje previše koristi štap (uslovi MMF-a, zahtev da se pusti Timošenkova) a premalo šargarepa (brze ekonomski dobiti od veza sa EU, konkretnija nada u dugoročni prosperitet, bezvizni režim...)

S druge strane, ruske pretnje i ponude su minulih meseci postale konkretnije. Komplikovanjem carinskih procedura usporene su pošiljke ukrajinske robe u Rusiju, naročito one koje potiču iz istočne Ukrajine u kojoj je smeštena ukrajinska teška industrija koja upošljava stotine hiljada ljudi i zavisi prevashodno od ruskog tržišta. Zamrzavanje uvoza železničkih vagona u Rusiju dovelo je do toga da je time zaustavljeno 80 odsto ukrajinskog izvoza, a Ukrajina je u poslednja tri meseca, zbog smanjenog obima trgovine sa Rusijom, izgubila pet milijardi dolara.

To je i te kako imalo uticaja na odluku Kijeva, budući da ekonomski analitičari ocenjuju da je na ivici finansijskog kolapsa, bez dovoljno deviznih rezervi i stranim javnim dugom koji je porastao na 77 odsto bruto društvenog proizvoda. Rusima je suštinski pomogao i MMF ako je istina tvrdnja ukrajinskog premijera da je MMF za isplatu kredita od oko 10 milijardi dolara ove nedelje poslao nove još oštrije uslove Kijevu, koji su uključivali porast cena gasa od 40 odsto, zamrzavanje plata, velike budžetske rezove i smanjenje energetskih subvencija…

S druge strane, Rusija je mudro minulih nedelja, preko svog Gasproma, sklopila dogovor sa Ukrajinom da joj da dodatno vreme za otplatu bezmalo milijardu dolara dugovanja za isporučeni gas. Da se Kijev ne bi polakomio, ruski premijer Dmitrij Medvedev je saopštio da bi Moskva mogla da zahteva da Ukrajina unapred plaća za gas koji joj Rusija isporučuje. Poprilično zgodna najava na početku zimske, dakle grejne sezone.

Rusija je definitivno pobedila EU u ovoj bici. Doduše, ukrajinski lideri su poprilično nepredvidljivi. Pojedine evropske diplomate tvrde da EU sada treba samo da čeka, da više ne zove Ukrajinu i da pusti Janukoviča da se sam nosi sa Putinovim pritiskom. Prema toj oceni, Ukrajincima se sigurno neće svideti to što oni neće biti jednaki partner Rusima tako da neki smatraju da će se, posle nekoliko godina ljubavi, Ukrajina na kolenima vratiti EU. Pitanje je samo da li će je ruski medved tek tako pustiti iz zagrljaja.