Meso u tanjiru samo jednom mesečno

Rezultati ankete "Kako žive penzioneri u Srbiji", koju su sproveli volonteri Sindikata penzionera "Nezavisnost" u dvadeset gradova u našoj zemlji, govore da više od trećine penzionera i dalje živi u stanu zajedno sa decom i unucima. Zbog velike nezaposlenosti i još veće stambene krize, skoro 48 odsto penzionera se izjasnilo da pomaže svoju decu, a tek svakom desetom pomažu naslednici. Najviše anketiranih penzionera izjavilo je da meso i kolače mogu da kupe jedva jednom mesečno, a odeću i obuću mnogi nisu obnavljali i po dvadeset godina.

Rezultati demografskih istraživanja pokazuju da Srbija postaje društvo starih ljudi. Prosek starosti stanovnika u Srbiji je 41 godina, što nas ubraja u deset država sa najstarijim stanovništvom na svetu. Prvi put u istoriji naše zemlje broj starijih od 65 godina premašio je broj mlađih od 18 godina, a od 115 opština u Srbiji čak 111 spada u demografski stara područja. Od 25 okruga u Srbiji njih dvadeset zamire, a samo pet okruga beleži porast stanovništva.

Alarmantni indeks starenja motivisao je kreatore socijalne politike da izrade Nacionalnu strategiju o starenju, koju je Vlada Srbije usvojila septembra prošle godine i čiji je cilj da se zdravstvena i socijalna politika, tržište rada i obrazovanje usklade sa demografskim promenama – kako bi se stvorilo društvo u kome osobe svih životnih dobi imaju pravo na dostojanstven život.

– Cilj ove strategije jeste da se stari ljudi integrišu u društvo, jer jedan zaposleni u ovom trenutku izdržava 1,3 penzionera, što je ekonomski neodrživa računica. Podaci izvedeni iz popisa stanovništva govore da u našoj zemlji živi više od 1.200.000 osoba starijih od 65 godina, od kojih je čak 850.000 osoba starijih od 70, a oko 200.000 njih ima više od 80 godina. Proces starenja domaćinstava će se nastaviti i u budućnosti. Značajan broj starih osoba će zbog iznemoglosti, bolesti i invalidnosti, odnosno – bez podrške porodice biti upućen na korišćenje određenih usluga socijalne i zdravstvene zaštite, a postojeći smeštajni kapacitet domova je nedovoljan i iznosi oko 9.000 mesta, što znači da tek jedan odsto starih osoba živi u gerontološkim centrima – ističe Lidija Kozarčanin, psiholog i nacionalni koordinator za starenje.

Ona dodaje da je nacionalnim investicionim planom predviđena izgradnja oko dvadeset domova za stare osobe koji će uglavnom biti podignuti u unutrašnjosti Srbije, jer je najveća koncentracija gerontoloških centara u Beogradu i Vojvodini. Naša sagovornica takođe podseća da u Beogradu ne postoji nijedan centar za dnevni smeštaj starih osoba, iako bi ove socijalne ustanove trebalo da budu veoma razvijene, s obzirom na to da je prosečna starost stanovnika prestonice – 41 godina. Ovaj vid smeštaja namenjen je funkcionalno poluzavisnim osobama, koje moraju da primaju redovnu terapiju, imaju izvesni stepen invaliditeta ili probleme s kretanjem i kojima je nega i briga do te mere potrebna da porodica ne može da ih ostavi same.

– Naime, još postoje kontradiktorni podaci da li boravak u domu produžava ili skraćuje život starih osoba, budući da je naš tradicionalni i kulturni milje takav da se od porodice očekuje da preuzme brigu o starima. Zato je mnogo humanije da se starim ljudima obezbede institucionalni uslovi da provode život u svojoj sredini, a da izaberu koje usluge socijalne i zdravstvene službe žele da koriste. Drugim rečima, dnevni centri bi "podelili" brigu društva i porodice oko starih osoba – ističe Lidija Kozarčanin.

Socioekonomski položaj starih osoba je izrazito nepovoljan, o čemu ilustrativno svedoči podatak da svaka peta osoba starija od 65 godina živi u siromaštvu.

Kreatori Nacionalne strategije o starenju su smatrali da se težak socijalni položaj starijih osoba može preduprediti uvođenjem fleksibilnog i postepenog penzionisanja. Pre svega kroz pomeranje starosne granice za odlazak u penziju, u skladu sa odgovarajućim zdravstvenim, socijalnim i ekonomskim kriterijumima, a potom i kroz podsticanje, održavanje i povećanje stope zaposlenosti osoba starijih od pedeset godina, uzimajući u obzir njihove psihofizičke sposobnosti i motivaciju da nastave sa radom. 

– Ustaljeno je shvatanje da odlaskom u penziju osoba ulazi u period životne pasivnosti, ali se prilagođavanjem uslova na tržištu rada i promovisanjem koncepta doživotnog obrazovanja starijim osobama može pomoći da provedu treće doba svog života na konstruktivan način. Mreža univerziteta za treće doba za sada funkcioniše samo u okviru četiri obrazovne ustanove u Beogradu, ali praksa pokazuje da raste broj zainteresovanih starih osoba koje žele da se uključe u te programe – kaže dr Lidija Kozarčanin.