Месо у тањиру само једном месечно

Резултати анкете "Како живе пензионери у Србији", коју су спровели волонтери Синдиката пензионера "Независност" у двадесет градова у нашој земљи, говоре да више од трећине пензионера и даље живи у стану заједно са децом и унуцима. Због велике незапослености и још веће стамбене кризе, скоро 48 одсто пензионера се изјаснило да помаже своју децу, а тек сваком десетом помажу наследници. Највише анкетираних пензионера изјавило је да месо и колаче могу да купе једва једном месечно, а одећу и обућу многи нису обнављали и по двадесет година.

Резултати демографских истраживања показују да Србија постаје друштво старих људи. Просек старости становника у Србији је 41 година, што нас убраја у десет држава са најстаријим становништвом на свету. Први пут у историји наше земље број старијих од 65 година премашио је број млађих од 18 година, а од 115 општина у Србији чак 111 спада у демографски стара подручја. Од 25 округа у Србији њих двадесет замире, а само пет округа бележи пораст становништва.

Алармантни индекс старења мотивисао је креаторе социјалне политике да израде Националну стратегију о старењу, коју је Влада Србије усвојила септембра прошле године и чији је циљ да се здравствена и социјална политика, тржиште рада и образовање ускладе са демографским променама – како би се створило друштво у коме особе свих животних доби имају право на достојанствен живот.

– Циљ ове стратегије јесте да се стари људи интегришу у друштво, јер један запослени у овом тренутку издржава 1,3 пензионера, што је економски неодржива рачуница. Подаци изведени из пописа становништва говоре да у нашој земљи живи више од 1.200.000 особа старијих од 65 година, од којих је чак 850.000 особа старијих од 70, а око 200.000 њих има више од 80 година. Процес старења домаћинстава ће се наставити и у будућности. Значајан број старих особа ће због изнемоглости, болести и инвалидности, односно – без подршке породице бити упућен на коришћење одређених услуга социјалне и здравствене заштите, а постојећи смештајни капацитет домова је недовољан и износи око 9.000 места, што значи да тек један одсто старих особа живи у геронтолошким центрима – истиче Лидија Козарчанин, психолог и национални координатор за старење.

Она додаје да је националним инвестиционим планом предвиђена изградња око двадесет домова за старе особе који ће углавном бити подигнути у унутрашњости Србије, јер је највећа концентрација геронтолошких центара у Београду и Војводини. Наша саговорница такође подсећа да у Београду не постоји ниједан центар за дневни смештај старих особа, иако би ове социјалне установе требало да буду веома развијене, с обзиром на то да је просечна старост становника престонице – 41 година. Овај вид смештаја намењен је функционално полузависним особама, које морају да примају редовну терапију, имају извесни степен инвалидитета или проблеме с кретањем и којима је нега и брига до те мере потребна да породица не може да их остави саме.

– Наиме, још постоје контрадикторни подаци да ли боравак у дому продужава или скраћује живот старих особа, будући да је наш традиционални и културни миље такав да се од породице очекује да преузме бригу о старима. Зато је много хуманије да се старим људима обезбеде институционални услови да проводе живот у својој средини, а да изаберу које услуге социјалне и здравствене службе желе да користе. Другим речима, дневни центри би "поделили" бригу друштва и породице око старих особа – истиче Лидија Козарчанин.

Социоекономски положај старих особа је изразито неповољан, о чему илустративно сведочи податак да свака пета особа старија од 65 година живи у сиромаштву.

Креатори Националне стратегије о старењу су сматрали да се тежак социјални положај старијих особа може предупредити увођењем флексибилног и постепеног пензионисања. Пре свега кроз померање старосне границе за одлазак у пензију, у складу са одговарајућим здравственим, социјалним и економским критеријумима, а потом и кроз подстицање, одржавање и повећање стопе запослености особа старијих од педесет година, узимајући у обзир њихове психофизичке способности и мотивацију да наставе са радом. 

– Устаљено је схватање да одласком у пензију особа улази у период животне пасивности, али се прилагођавањем услова на тржишту рада и промовисањем концепта доживотног образовања старијим особама може помоћи да проведу треће доба свог живота на конструктиван начин. Мрежа универзитета за треће доба за сада функционише само у оквиру четири образовне установе у Београду, али пракса показује да расте број заинтересованих старих особа које желе да се укључе у те програме – каже др Лидија Козарчанин.