Portugalija na čelu EU

Od danas, do kraja ove godine, takt visoke politike EU određivaće – Lisabon. Aktuelna situacija, međutim, ne ide na ruku Portugaliji, novom predsedavajućem Unije u šestomesečnom mandatu. Umesto planiranih smotri nacionalnog prestiža, čelnike najzapadnije države kontinenta očekuje naporan rad, bez garancije na uspeh.

Od Lisabona se očekuje da ubrza tok evrointegracija unutar zajednice 27 država, oko kojih je, u načelu, postignuta kompromisna saglasnost za vreme nemačkog mandata, ali ne i konkretan dogovor. Usklađivanje u detalju takozvanog reformskog sporazuma – svojevrsne zamene za zajednički ustav, čije je usvajanje odbačeno posle negativnih referenduma u Francuskoj i Holandiji 2005. godine – označeno je kao najvažniji zadatak, na unutrašnjem planu, portugalskog premijera Žozea Sokrateša de Suze, koji je preuzeo dirigentsku palicu EU iz ruke nemačke kancelarke Angele Merkel.

Planirane spoljnopolitičke aktivnosti, opet, dokumentuju podeljenost između takozvanih unutrašnjih potreba EU, i širih, "spoljnih" prioriteta. Pitanje zajedničkog stava EU oko budućeg statusa Kosova i Metohije, kao i rešavanje bliskoistočne krize uz naglašeni doprinos EU, "konkurišu" inicijativama, koje je Portugalija stavila u žižu svoje spoljnopolitičke orijentacije, u skladu sa opredeljenošću koja se zasniva na istorijskim vezama – samit na vrhu EU i Brazila, unapređenje saradnje sa "južnim komšijama Evrope", zemlje afričkog severa, i Evroafrički samit, planiran za kraj mandata, potkraj godine. Uz to, Portugal je suočen sa paketom želja, saveta i preporuka koje stižu iz Vašingtona: zahtevi za podsticaj američkoj politici, od pitanja Irana, sve do Severne Koreje...

Uoči portugalskog preuzimanja dužnosti na čelu EU od Nemačke, portugalski državni sekretar Mario Lobo Antuneš upozorio je u Briselu, da bi eventualne podele među članicama oko rešavanja budućeg statusa Kosova i Metohije mogle da imaju nesagledive posledice po zajednicu.

"Ako bi neke od članica stale iza jedne, a neke iza druge opcije", rekao je Antuneš, "ako bi jedni zagovarali nastavak pregovora, a drugi stali iza jednostranog priznanja nezavisnosti – rizikovali bi smo izazivanje najgoreg mogućeg scenarija... Postali bi smo svedoci nemira, humanitarne krize, možda i nove međunarodne intervencije. Kosovsko pitanje, slobodno ga možemo nazvati bremenom, moglo bi da dovede u pitanje i proces uspostavljanja novog ustrojstva EU, tek dogovorenog na poslednjem samitu EU."

Ističući da bi rešenje kosovskog statusa moralo da bude prihvatljivo za sve članice Unije, za međunarodnu zajednicu, naravno, i pre svega, za Beograd i Prištinu, Antuneš se okrenuo postavljanju i uvažavanju prioriteta. Naglasivši da je kosovski problem, pre svega, evropski prioritet, iako se rešenje tog pitanja očekuje u Savetu bezbednosti UN, indirektno je kritikovao američko insistiranje na nezavisnosti Kosmeta, dodajući: "Ovde je reč o tlu Evrope, pa je jasno i ko je pozvan da se angažuje na rešavanju problema."