Dedin kafić pun zanimljivih priča

Premijere predstave „Los Yugoslavos” (Jugosloveni) španskog pisca Huana Majorge, u režiji Stevana Bodrože, biće izvedena večeras u 20 časova na sceni Bitef teatra, koji je koproducent predstave, u saradnji s Puls teatrom iz Lazarevca i Narodnim pozorištem iz Užica, uz svesrdnu pomoć Instituta Servantes i ambasade Španije u Beogradu. Naslov predstave „Jugosloveni” zadržan je u originalu na španskom da, kako kažu producenti, ne bi bila pogrešno shvaćena poruka komada. Delo je prevela Jasna Hudak Stojanović, dramaturg je Olga Dimitrijević. Igraju: Andrej Šepetkovski, Bojana Zečević, Darko Bjeković, Ana Jovanović, Jelena Cvijetić, Aleksandar Trmčić, Milan Tomić i drugi.

Huan Majorga će prisustvovati beogradskoj premijeri svog komada „Los Yugoslavos”, on spada u najizvođenije španske dramske pisce današnjice, dobitnik je mnogobrojnih prestižnih književnih nagrada.

Već ste prošle godine bili gost Beograda. Kakav su na vas utisak ostavili Beograd i njegovi žitelji? Po čemu pamtite naš glavni grad i s kakvim emocijama dolazite ponovo?

Posetio sam prošle godine Beograd u organizaciji Instituta Servantes. Zajedno s glumcima sam se fantastično proveo. Ne samo da su me oduševili gledaoci moje predstave „Komadanje jezika”, već i dobri ljudi kojima sam bio okružen i koji su bili prijateljski nastrojeni. Radujem se novom susretu.

Šta vas je inspirisalo da napišete dramu „Los Yugoslavos” budući da je naslov, kako piše u programu predstave, metafora svojevrsne čežnje za drugačijim životom?

Radnja dela „Los Yugoslavos” odvija se u baru u kojem vlasnik traži od gosta kafića pomalo čudan i neobičan zahtev. Verujem da je ovo delo o ljubavi i samoći, o očaju i nadi. Zapravo, moj deda, koji je živeo s nama, imao je svoj kafić i svake noći je dolazio kući pun priča. Jedan španski bar predstavlja mikrokosmos u koji staju svi tipovi ličnosti i sve vrste iskustava. Moja dela se rađaju iz priča koje sam proživeo ili o kojima sam slušao, iz slika koje vidim ili koje zamišljam, iz izgubljenih reči koje čujem na bilo kom mestu.

Drama „Los Yugoslavos” je, zapravo, dobila naslov po madridskom kafiću u kom kockanje nije zabranjeno… U kom su ljudi neposredni, topliji. Koliko su vaši junaci slični ljudima iz balkanskog podneblja?

„Trebalo je da odemo u bar gde su Jugosloveni. Tamo se kocka u svakom trenu, dok žene igraju.” Ove reči bude u Anđeli, supruzi vlasnika kafića, bujicu slika o, kako mi se čini, životu koji je potpuno drugačiji od njenog, možda slike o svetu u kome vladaju strast i opasnost. U svakom slučaju, ono što me zanima je šta će ove reči probuditi u gledaocu. Slika koju donosi bivša Jugoslavija je, nažalost, povezana s jednim užasnim ratom. Kada mislim o Jugoslaviji sećam se i neverovatnih fudbalskih i košarkaških utakmica koje sam gledao u detinjstvu i putovanja vozom ka Grčkoj kroz tu bivšu zemlju, 1985. godine, kada sam imao dvadeset godina. Tada sam prošao celu Jugoslaviju vozom i prespavao sam jednu noć u Beogradu. Nestanak Jugoslavije za mene je bio čudan i povezan je upravo s pomenutim rečima, koje govore o emigrantima koji se tako nazivaju ili su tako nazvali sami sebe i povezani su sa zemljom koja više ne postoji i koju, na neki način, oni pokušavaju ponovo da stvore okupljajući se. Srećan sam što se moja dela često izvode u pozorištima širom sveta. Pretpostavljam da je to upravo zbog toga što se ljudi, bez obzira na to gde žive, pronalaze u onome što pišem. Najveća nagrada za jednog dramskog pisca jeste kada vidi da njegova dela pobuđuju neku vrstu okupljanja ljudi. Kada se glumci sastaju i rade zajedno na mom tekstu, i kasnije predstavu izvode pred publikom s kojom dele to iskustvo. Zaista, nema veće sreće za pisca od toga.

Važite za neobičnu ličnost. U sebi ste spojili matematiku, dramaturgiju, filozofiju… Koliko se ove discipline podudaraju?

Matematika me je formirala kao dramskog pisca, a filozofija se ukršta s pozorištem. Matematičar je čovek koji u potrazi za izrazom na najjednostavniji način govori o jednoj kompleksnoj realnosti. Zar to nije slično potrazi jednog dramskog pisca koji traga za frazom ili gestom koji izražava stanje jednog lika? S druge strane, ubeđen sam da pozorište promišlja, pokazuje i postavlja gledaocima pitanja na koje filozofija još nema odgovor. Zapravo, pozorište je zahvalna vrsta umetnosti koja mi omogućava da predstavim i podelim s gledaocima moje sumnje, ideje i stavove.

Kojim putem ide savremena španska dramaturgija?

Trenutno je, kao što znate, velika kriza i u Španiji pa samim tim i u španskoj dramaturgiji. Mnogi ljubitelji pozorišta morali su da ga se odreknu zbog prečih potreba. U vremenima kao što su ova, kulturna politika bi trebalo da pomogne susretu gledaoca s umetnošću, ali mere kao što su podizanje PDV-a i smanjenje budžeta vode upravo suprotnom. Špansko pozorište pati zbog ovih mera. Ali, s druge strane, drugi posetioci otkrivaju pozorište koje im je prostor za kritiku i utopiju, tako da smo svedoci jednog novog kreativnog buma i pojave nove generacije dramaturga.