Дедин кафић пун занимљивих прича

Премијере представе „Los Yugoslavos” (Југословени) шпанског писца Хуана Мајорге, у режији Стевана Бодроже, биће изведена вечерас у 20 часова на сцени Битеф театра, који је копродуцент представе, у сарадњи с Пулс театром из Лазаревца и Народним позориштем из Ужица, уз свесрдну помоћ Института Сервантес и амбасаде Шпаније у Београду. Наслов представе „Југословени” задржан је у оригиналу на шпанском да, како кажу продуценти, не би била погрешно схваћена порука комада. Дело је превела Јасна Худак Стојановић, драматург је Олга Димитријевић. Играју: Андреј Шепетковски, Бојана Зечевић, Дарко Бјековић, Ана Јовановић, Јелена Цвијетић, Александар Трмчић, Милан Томић и други.

Хуан Мајорга ће присуствовати београдској премијери свог комада „Los Yugoslavos”, он спада у најизвођеније шпанске драмске писце данашњице, добитник је многобројних престижних књижевних награда.

Већ сте прошле године били гост Београда. Какав су на вас утисак оставили Београд и његови житељи? По чему памтите наш главни град и с каквим емоцијама долазите поново?

Посетио сам прошле године Београд у организацији Института Сервантес. Заједно с глумцима сам се фантастично провео. Не само да су ме одушевили гледаоци моје представе „Комадање језика”, већ и добри људи којима сам био окружен и који су били пријатељски настројени. Радујем се новом сусрету.

Шта вас је инспирисало да напишете драму „Los Yugoslavos” будући да је наслов, како пише у програму представе, метафора својеврсне чежње за другачијим животом?

Радња дела „Los Yugoslavos” одвија се у бару у којем власник тражи од госта кафића помало чудан и необичан захтев. Верујем да је ово дело о љубави и самоћи, о очају и нади. Заправо, мој деда, који је живео с нама, имао је свој кафић и сваке ноћи је долазио кући пун прича. Један шпански бар представља микрокосмос у који стају сви типови личности и све врсте искустава. Моја дела се рађају из прича које сам проживео или о којима сам слушао, из слика које видим или које замишљам, из изгубљених речи које чујем на било ком месту.

Драма „Los Yugoslavos” је, заправо, добила наслов по мадридском кафићу у ком коцкање није забрањено… У ком су људи непосредни, топлији. Колико су ваши јунаци слични људима из балканског поднебља?

„Требало је да одемо у бар где су Југословени. Тамо се коцка у сваком трену, док жене играју.” Ове речи буде у Анђели, супрузи власника кафића, бујицу слика о, како ми се чини, животу који је потпуно другачији од њеног, можда слике о свету у коме владају страст и опасност. У сваком случају, оно што ме занима је шта ће ове речи пробудити у гледаоцу. Слика коју доноси бивша Југославија је, нажалост, повезана с једним ужасним ратом. Када мислим о Југославији сећам се и невероватних фудбалских и кошаркашких утакмица које сам гледао у детињству и путовања возом ка Грчкој кроз ту бившу земљу, 1985. године, када сам имао двадесет година. Тада сам прошао целу Југославију возом и преспавао сам једну ноћ у Београду. Нестанак Југославије за мене је био чудан и повезан је управо с поменутим речима, које говоре о емигрантима који се тако називају или су тако назвали сами себе и повезани су са земљом која више не постоји и коју, на неки начин, они покушавају поново да створе окупљајући се. Срећан сам што се моја дела често изводе у позориштима широм света. Претпостављам да је то управо због тога што се људи, без обзира на то где живе, проналазе у ономе што пишем. Највећа награда за једног драмског писца јесте када види да његова дела побуђују неку врсту окупљања људи. Када се глумци састају и раде заједно на мом тексту, и касније представу изводе пред публиком с којом деле то искуство. Заиста, нема веће среће за писца од тога.

Важите за необичну личност. У себи сте спојили математику, драматургију, филозофију… Колико се ове дисциплине подударају?

Математика ме је формирала као драмског писца, а филозофија се укршта с позориштем. Математичар је човек који у потрази за изразом на најједноставнији начин говори о једној комплексној реалности. Зар то није слично потрази једног драмског писца који трага за фразом или гестом који изражава стање једног лика? С друге стране, убеђен сам да позориште промишља, показује и поставља гледаоцима питања на које филозофија још нема одговор. Заправо, позориште је захвална врста уметности која ми омогућава да представим и поделим с гледаоцима моје сумње, идеје и ставове.

Којим путем иде савремена шпанска драматургија?

Тренутно је, као што знате, велика криза и у Шпанији па самим тим и у шпанској драматургији. Многи љубитељи позоришта морали су да га се одрекну због пречих потреба. У временима као што су ова, културна политика би требало да помогне сусрету гледаоца с уметношћу, али мере као што су подизање ПДВ-а и смањење буџета воде управо супротном. Шпанско позориште пати због ових мера. Али, с друге стране, други посетиоци откривају позориште које им је простор за критику и утопију, тако да смо сведоци једног новог креативног бума и појаве нове генерације драматурга.