Grad po meri umetnika

Specijalno za „Politiku”

Melburn – Vest da je Melburn treći put zaredom proglašen za grad sa najboljim kvalitetom života obišla je nedavno svet. Šta to daje dušu ovoj četvoromilionskoj metropoli na obali Južnog okeana najbolje se može videti na izložbi „Melburn sada”, koja je okupila preko 400 umetnika, dizajnera i arhitekata, i svakom posetiocu nudi nešto posebno, po njegovom ukusu. Ta raznovrsnost eksponata, bez težnje za elitizmom, odslikava način mišljenja kojim se Australijanci diče. Do koje mere to ide najbolje se može videti već u foajeima obe zgrade Nacionalne galerije Viktorije, jedne podignute u duhu modernizma, i druge, na suprotnoj obali reke Jare, u sastavu Federacija skvera starog tek jedanaest godina.

„Društveni hol” po nacrtu arhitektonskog biroa Makbrajd i Rajan, instaliran odmah pri ulazu u starije zdanje, više je mesto za okupljanje nego eksponat. Spolja ljubičast, u znak priznanja ženama koje su se izborile za pravo glasa, a unutra opremljen stolicama i platformom u svim duginim bojama, ovaj prostor već samom raznovrsnošću oblika i kolorita simbolizuje multikulturni milje grada, afirmiše različitost i podseća na cilj evropske avangarde da umetnost vrati u sastav svakodnevne životne prakse, u nadi da se tako može promeniti svet.

Za mnoge žene koje žive u Melburnu, ovaj grad je njihov svet. U njemu, ulice su načičkane kafeima, pa se i u izložbene prostorije „NGV Internešenel” ulazi kroz kafeteriju, na čijem zidu visi veliko platno Luiz Fortun „Jarko svetlo” (2011) – poluapstraktna slika najužeg centra grada viđenog noću iz ptičije perspektive. Unutra, zidovi su tamni, a prva dela analitička. Konceptualno pitanje „Kako da dizajniramo naš budući grad?”, nudi i odgovore na kartončićima poslaganim jedan uz drugi, u više primeraka, kako bi posetioci mogli da uzmu one koji im se najviše svide. Neki su nedvosmisleni, poput „Populacija koja stari ne tiče se samo starih ljudi”.

Na susednom zidu, digitalni lavirint Jana Senbergsa, rođenog u Litvaniji, ritmički pulsira baš kao i metropola u kojoj se sve non-stop menja. Svetlucave tačke simbolizuju „70.000 stabala obojenih mladalačkim nadama”, pa „1.200 zgrada u najužem centru obojenih vremenom”, pa saobraćajne nesreće...

Sledeća prostorija je vedra i šarenolika. U njoj dominira 85 kuhinjskih krpa, neke u prvobitnom izdanju, druge dopunjene sličicama samog autora Džona Kembela. Služeći se grafičkim konvencijama komercijalne umetnosti i dizajna, ovaj kvaziherojski friz podseća, kao i tolika umetnikova dela nastala od 1980. godine, u kojoj meri govorni jezik i popularna kultura utiču na formiranje identiteta naroda, a posebno na njegov humor. Težnja kustosa da dizajn i arhitektura budu podjednako zastupljeni u predstavljanju vizuelnih umetnosti ogleda se i u instalaciji Darena Silvestera „Za vas”, koja dizajnom prostora, muzike i svetla mami na igru, na šta su se do sada najslobodnije odazivala deca. Dizajneri obuće koji se vraćaju starim tehnikama i starim pričama kao inspiraciji, dizajneri nameštaja, stakla i nakita, svi oni su dobili prostor za izlaganje.

Jedan od najlepših primera su modne kreacije Tonija Matičevskog, bele, skulpturalne, neke pravljene da se nose, druge samo kao umetničko delo. Dok pored njih čovek zastaje obuzet divljenjem, ispred instalacije Bruka Endrua „Voks: Ne samo iz Tasmanije”, zastaje pod navalom strave. Ogroman megafon, na prvi pogled izraz kreativnosti, vodi pogled prema lobanji koja iz sećanja doziva jezive priče o zlostavljanju Aboridžina, trgovini njihovim zemnim ostacima i lobanjama koje su služile kao trofeji. Oko lobanje izloženi su razni upotrebni predmeti kojima Endru preispituje stereotipan doživljaj istorije, rase i identiteta.

Sve ovo ne znači da na izložbi „Melburn sada” nisu zastupljene i tradicionalne umetničke discipline, ali su se one utopile u novije, sintetičke forme koje ukazuju na budućnost. Posebna pažnja posvećena je deci, kojoj je namenjeno više galerijskih prostora i igara, čak i devetodnevni festival u februaru iduće godine.