Град по мери уметника

Специјално за „Политику”

Мелбурн – Вест да је Мелбурн трећи пут заредом проглашен за град са најбољим квалитетом живота обишла је недавно свет. Шта то даје душу овој четворомилионској метрополи на обали Јужног океана најбоље се може видети на изложби „Мелбурн сада”, која је окупила преко 400 уметника, дизајнера и архитеката, и сваком посетиоцу нуди нешто посебно, по његовом укусу. Та разноврсност експоната, без тежње за елитизмом, одсликава начин мишљења којим се Аустралијанци диче. До које мере то иде најбоље се може видети већ у фоајеима обе зграде Националне галерије Викторије, једне подигнуте у духу модернизма, и друге, на супротној обали реке Јаре, у саставу Федерација сквера старог тек једанаест година.

„Друштвени хол” по нацрту архитектонског бироа Макбрајд и Рајан, инсталиран одмах при улазу у старије здање, више је место за окупљање него експонат. Споља љубичаст, у знак признања женама које су се избориле за право гласа, а унутра опремљен столицама и платформом у свим дугиним бојама, овај простор већ самом разноврсношћу облика и колорита симболизује мултикултурни миље града, афирмише различитост и подсећа на циљ европске авангарде да уметност врати у састав свакодневне животне праксе, у нади да се тако може променити свет.

За многе жене које живе у Мелбурну, овај град је њихов свет. У њему, улице су начичкане кафеима, па се и у изложбене просторије „НГВ Интернeшенел” улази кроз кафетерију, на чијем зиду виси велико платно Луиз Фортун „Јарко светло” (2011) – полуапстрактна слика најужег центра града виђеног ноћу из птичије перспективе. Унутра, зидови су тамни, а прва дела аналитичка. Концептуално питање „Како да дизајнирамо наш будући град?”, нуди и одговоре на картончићима послаганим један уз други, у више примерака, како би посетиоци могли да узму оне који им се највише свиде. Неки су недвосмислени, попут „Популација која стари не тиче се само старих људи”.

На суседном зиду, дигитални лавиринт Јана Сенбергса, рођеног у Литванији, ритмички пулсира баш као и метропола у којој се све нон-стоп мења. Светлуцаве тачке симболизују „70.000 стабала обојених младалачким надама”, па „1.200 зграда у најужем центру обојених временом”, па саобраћајне несреће...

Следећа просторија је ведра и шаренолика. У њој доминира 85 кухињских крпа, неке у првобитном издању, друге допуњене сличицама самог аутора Џона Кембела. Служећи се графичким конвенцијама комерцијалне уметности и дизајна, овај квазихеројски фриз подсећа, као и толика уметникова дела настала од 1980. године, у којој мери говорни језик и популарна култура утичу на формирање идентитета народа, а посебно на његов хумор. Тежња кустоса да дизајн и архитектура буду подједнако заступљени у представљању визуелних уметности огледа се и у инсталацији Дарена Силвестера „За вас”, која дизајном простора, музике и светла мами на игру, на шта су се до сада најслободније одазивала деца. Дизајнери обуће који се враћају старим техникама и старим причама као инспирацији, дизајнери намештаја, стакла и накита, сви они су добили простор за излагање.

Један од најлепших примера су модне креације Тонија Матичевског, беле, скулптуралне, неке прављене да се носе, друге само као уметничко дело. Док поред њих човек застаје обузет дивљењем, испред инсталације Брука Ендруа „Вокс: Не само из Тасманије”, застаје под навалом страве. Огроман мегафон, на први поглед израз креативности, води поглед према лобањи која из сећања дозива језиве приче о злостављању Абориџина, трговини њиховим земним остацима и лобањама које су служиле као трофеји. Око лобање изложени су разни употребни предмети којима Ендру преиспитује стереотипан доживљај историје, расе и идентитета.

Све ово не значи да на изложби „Мелбурн сада” нису заступљене и традиционалне уметничке дисциплине, али су се оне утопиле у новије, синтетичке форме које указују на будућност. Посебна пажња посвећена је деци, којој је намењено више галеријских простора и игара, чак и деветодневни фестивал у фебруару идуће године.