Baza u Baru

Godinama sam verovao da su tri stvari kod Crnogoraca praktično nepromenjive: crnogorsko čojstvo, junaštvo i gostoljubivost, ljubav koju gaje prema Rusiji, i u to da su sa Japanom još uvek u ratnom stanju. Za ovo treće, kada sam o tome 1994. u Tokiju upitao načelnika Generalštaba japanskih odbrambenih snaga, generala Tecuu Nišimota, samo me je nemo pogledao i počeo da se smeje, dakle u ovo treće sada nešto manje verujem. Doduše, i crnogorski istoričari sada se dosta trude da negiraju bilo kakvu pomisao da je Crna Gora kao saveznik Rusije 1904. godine objavila rat Japanu. Kažu, bilo je dobrovoljaca iz Crne Gore koji su se u tom rusko-japanskom ratu borili na strani Rusije, spominju se i pojedinci kao dr Ante Gvozdenović, koji je bio u štabu ruskog generala Kuropatkina, pa Jovan Lipovac, koji je komandovao crnogorskim odredom u tom ratu, pa Aleksandar Saičić... Ruski car je u to vreme tvrdio „da je Crna Gora istinski i jedini prijatelj Rusije”. Ljubav je bila obostrana, Rusija je finansijski pomagala Crnu Goru, obnavljala škole i crkve u Crnoj Gori, slala čak i odeću za dvor na Cetinju, slala žito za narod u Crnoj Gori, crnogorski kralj je bio i pukovnik ruske armije.

Godine su prolazile, mnogo je Crnogoraca zaglavilo na Golom otoku zbog Staljina, procentualno možda čak i najviše, mnogo je Crnogoraca bilo na dužnostima političkih komesara u JNA. Zarađivalo se na remontu sovjetskih ratnih brodova u „Arsenalu” u Tivtu, dolazile su sovjetske podmornice, razarači, sve po propisima što se tiče pogona i naoružanja. Jugoslavija je vodila računa da posle svakog sovjetskog ratnog broda u naše luke uplovi američki ratni brod i obrnuto.

Sada, posle tačno 110 godina i rata sa Japanom, Crna Gora je lupila pravi šamar zahvalnosti Rusiji. Naime, Rusija je bila zainteresovana da njeni ratni brodovi pristaju u Baru i Kotoru, što je službena Podgorica odmah okarakterisala kao ruski zahtev za otvaranje pomorskih baza. Da bi na putu ka članstvu u NATO-u dobili dodatne poene, u Ministarstvu odbrane Crne Gore nisu hteli ni da razgovaraju o tome sa Rusima. Ambasada Rusije u Podgorici je objasnila da nije tražena vojna baza već pravo tzv. humanitarnog pristajanja, odnosno pravo da kupe gorivo, vodu i hranu, borave u luci najviše 72 sata. Iz Ministarstva odbrane Crne Gore je ruskoj ambasadi u Podgorici rečeno „da ih ne zanima ta priča”. Ima li nekoga u tom ministarstvu ko poznaje pomorsko pravo, pravo „neškodljivog uplovljenja u strane teritorijalne vode i luke”?

Ruski ratni brodovi već godinama pristaju u luke Grčke, Kipra i Malte, kupuju gorivo, vodu i hranu. Sve uredno plaćaju, zadržavaju se tačno onoliko koliko tzv. humanitarno uplovljenje dozvoljava i niko od toga ne pravi pitanje. Ovakav bahat, skoro neprijateljski odgovor Crne Gore Rusiji izvan je tradicionalne gostoljubivosti crnogorskog naroda. Zar treba biti veći katolik od pape? Da li su crnogorski glavari svesni da onog časa kada se približe ulasku u NATO njihova upotrebna vrednost prestaje.