Pančevo, grad koji zna da sanja

Pančevo – Jedan bivši pančevački gradonačelnik imao je običaj povremeno da zavapi: „Aman, ljudi, ako treba i dobro da platimo, samo da skinemo sa sebe imidž grada koji ima samo zagađen vazduh i buvljak. Čak ni u pesmama ne pominju nas bolje: ’Aj, svuda kiša, u Pančevu suša’, ili ’Pod Kikindom zeleni se trava, tu je Jeca varala Pančevca’. Šta su ova lepa varoš i njeni dobri ljudi skrivili te smo samo po smrdljivom vazduhu i bofl robi sa ’najlon pijace’ poznati?”

Pre skoro četiri decenije prvi i jedini pokušaj da se priča preokrene učinio je pesnik Miroslav Mika Antić, spevavši za dokumentarni film o Pančevu pesmu „Dunav se uliva u Tamiš”. Biće da je Mika više bio ponet ljubavlju prema gradu u kojem je odrastao, zamomčio se i napisao prve pesme, nego menjanjem slike o Pančevu, ali eto, stihovima „Dunav se uliva u Tamiš, iz svih mora i svih okeana, Pančevo to je kad se vratiš u svoju dušu jednoga dana” uspeo je da načini svojevrsnu himnu gradu i da gane one koji su film videli.

Potpisnik ovih redova priznaje da snosi deo krivice za uvreženu sliku o Pančevu, jer je tokom četiri decenije izveštavanja o ekološkim problemima grada i prenoseći zavrzlame sa najčuvenijeg buvljaka Srbije zaradio, samo od toga, bar nekoliko plata.

Proteklih decenija, da li zbog nedostatka političke volje ili para, tek Pančevo je propustilo više šansi da ga šira javnost prihvati i po drugačijim stvarima. Ovo je priča o propuštenom.

Od 1968. godine Pančevci sanjaju „Novo Pančevo”, potpuno novi grad na desnoj obali Tamiša. Kada je 1974. generalnim urbanističkim planom potvrđeno da počinje izgradnja grada sa 50.000 stanova i 35 kilometara ulica i tri nova mosta, obećano je da će projekat biti okončan do 2000. godine, a još nije počelo ni nasipanje terena.

Na tajanstveni način, niko ni danas ne zna po čijoj direktivi ili volji, ugašeno je 1956. godine pančevačko pozorište. Od tada traje priča o tome kako će se ono obnoviti. Pre četiri decenije date su dobre pare uglednom arhitekti da sa svojim timom načini projekat novog pozorišta. Pančevci su se danima divili izloženoj maketi zgrade teatra koja je trebalo da bude podignuta na platou kraj Tamiša, a onda je sve otišlo u snove. Opet tajanstveno, i ne zna se po čijoj direktivi, o svemu se zaćutalo.

Pančevo i Beograd danas spaja autoput. Mnogo je onih koji ne znaju da je ta autostrada bila predmet košmarskih snova gradskih otaca dva grada pune tri decenije. Prvi ljudi dva susedna grada: Branko Pešić i Žika Radivojev utanačili su izgradnju saobraćajnice 1970. godine, a tek 2000. projekat je završen. Na svečanom otvaranju, naravno, ni reč nije rečena o političko-ekonomskim mukama koje su pratile izgradnju.

Snovi mogu biti lepi i ako su nametnuti. Odlukom drugih, u Pančevu je osamdesetih godina prošlog veka trebalo graditi jugoslovenski supersonični avion. „Utva” je dobila novu fabriku neposredno pred raspad države: 100.000 kvadratnih metara hala, najmodernije mašine, a uz sve i obećanje da će pančevački proizvođač vazduhoplova ući među najznačajnije u svetu. Ono što je bilo sa državom koja je projekat finansirala, poznato je, a ono što se desilo sa jugoslovenskim supersoničnim lovcem postalo je nedosanjani san.

Sve je osme decenije prošlog veka bilo spremno za izgradnju toplane-termoelektrane u Pančevu. Snažna industrija sa ogromnom potrošnjom struje i deset hiljada stanova koji koriste daljinsko grejanje bili su dovoljan razlog da se u izgradnju krene, a ni novca nije nedostajalo. Godine 1978. osnovano je i preduzeće „Toplana-termoelektrana Pančevo”. Nekoliko činovnika je dve godine prevrtalo papire, spremajući se za početak izgradnje, a onda je sve zaboravljeno, potonulo bez objašnjenja, preselilo se u snove.

A tramvaji su želja Pančevaca od 1926. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka, grupa pančevačkih umetnika reaktivirala je staru ideju da se glavnim pančevačkim ulicama začuje kloparanje tramvaja. Ideja kako vaskrsla, tako i zaboravljena. Jedan poznati pančevački slikar nam je ovih dana pričao da mu i danas u san dolaze pančevački tramvaji. Kloparaju i čuje se znani zvon, sve dok se ne probudi.

Posle dve decenije rada na njoj, ponovu su pala obećanja da će „iduće godine” nova pančevačka deponija biti puštena u rad. Teško da se može izračunati koliko je do sada u nju stucano para. Toliko da je gradu za tu svrhu ponestalo novca, pa će deponija biti završena inostranim donacijama.

Spisak onoga što su Pančevci hteli ali nisu dobili i onoga što su teškom mukom stekli, ovim nije iscrpljen, no i neispunjenim snovima valja se radovati. Stari kažu da su se u Banatu nekada zdravili ne sa „kako si”, već „kako se hvališ”. Hvalimo se snovima.