Панчево, град који зна да сања

Панчево – Један бивши панчевачки градоначелник имао је обичај повремено да завапи: „Аман, људи, ако треба и добро да платимо, само да скинемо са себе имиџ града који има само загађен ваздух и бувљак. Чак ни у песмама не помињу нас боље: ’Ај, свуда киша, у Панчеву суша’, или ’Под Кикиндом зелени се трава, ту је Јеца варала Панчевца’. Шта су ова лепа варош и њени добри људи скривили те смо само по смрдљивом ваздуху и бофл роби са ’најлон пијаце’ познати?”

Пре скоро четири деценије први и једини покушај да се прича преокрене учинио је песник Мирослав Мика Антић, спевавши за документарни филм о Панчеву песму „Дунав се улива у Тамиш”. Биће да је Мика више био понет љубављу према граду у којем је одрастао, замомчио се и написао прве песме, него мењањем слике о Панчеву, али ето, стиховима „Дунав се улива у Тамиш, из свих мора и свих океана, Панчево то је кад се вратиш у своју душу једнога дана” успео је да начини својеврсну химну граду и да гане оне који су филм видели.

Потписник ових редова признаје да сноси део кривице за уврежену слику о Панчеву, јер је током четири деценије извештавања о еколошким проблемима града и преносећи заврзламе са најчувенијег бувљака Србије зарадио, само од тога, бар неколико плата.

Протеклих деценија, да ли због недостатка политичке воље или пара, тек Панчево је пропустило више шанси да га шира јавност прихвати и по другачијим стварима. Ово је прича о пропуштеном.

Од 1968. године Панчевци сањају „Ново Панчево”, потпуно нови град на десној обали Тамиша. Када је 1974. генералним урбанистичким планом потврђено да почиње изградња града са 50.000 станова и 35 километара улица и три нова моста, обећано је да ће пројекат бити окончан до 2000. године, а још није почело ни насипање терена.

На тајанствени начин, нико ни данас не зна по чијој директиви или вољи, угашено је 1956. године панчевачко позориште. Од тада траје прича о томе како ће се оно обновити. Пре четири деценије дате су добре паре угледном архитекти да са својим тимом начини пројекат новог позоришта. Панчевци су се данима дивили изложеној макети зграде театра која је требало да буде подигнута на платоу крај Тамиша, а онда је све отишло у снове. Опет тајанствено, и не зна се по чијој директиви, о свему се заћутало.

Панчево и Београд данас спаја аутопут. Много је оних који не знају да је та аутострада била предмет кошмарских снова градских отаца два града пуне три деценије. Први људи два суседна града: Бранко Пешић и Жика Радивојев утаначили су изградњу саобраћајнице 1970. године, а тек 2000. пројекат је завршен. На свечаном отварању, наравно, ни реч није речена о политичко-економским мукама које су пратиле изградњу.

Снови могу бити лепи и ако су наметнути. Одлуком других, у Панчеву је осамдесетих година прошлог века требало градити југословенски суперсонични авион. „Утва” је добила нову фабрику непосредно пред распад државе: 100.000 квадратних метара хала, најмодерније машине, а уз све и обећање да ће панчевачки произвођач ваздухоплова ући међу најзначајније у свету. Оно што је било са државом која је пројекат финансирала, познато је, а оно што се десило са југословенским суперсоничним ловцем постало је недосањани сан.

Све је осме деценије прошлог века било спремно за изградњу топлане-термоелектране у Панчеву. Снажна индустрија са огромном потрошњом струје и десет хиљада станова који користе даљинско грејање били су довољан разлог да се у изградњу крене, а ни новца није недостајало. Године 1978. основано је и предузеће „Топлана-термоелектрана Панчево”. Неколико чиновника је две године превртало папире, спремајући се за почетак изградње, а онда је све заборављено, потонуло без објашњења, преселило се у снове.

А трамваји су жеља Панчеваца од 1926. године. Седамдесетих година прошлог века, група панчевачких уметника реактивирала је стару идеју да се главним панчевачким улицама зачује клопарање трамваја. Идеја како васкрсла, тако и заборављена. Један познати панчевачки сликар нам је ових дана причао да му и данас у сан долазе панчевачки трамваји. Клопарају и чује се знани звон, све док се не пробуди.

После две деценије рада на њој, понову су пала обећања да ће „идуће године” нова панчевачка депонија бити пуштена у рад. Тешко да се може израчунати колико је до сада у њу стуцано пара. Толико да је граду за ту сврху понестало новца, па ће депонија бити завршена иностраним донацијама.

Списак онога што су Панчевци хтели али нису добили и онога што су тешком муком стекли, овим није исцрпљен, но и неиспуњеним сновима ваља се радовати. Стари кажу да су се у Банату некада здравили не са „како си”, већ „како се хвалиш”. Хвалимо се сновима.